UDK 14 Fihte J.G

Eva Kamerer

(Beograd/Novi Sad)

Jezik u regiji senki

Rezime: Fihteova transcendentalna kritika jezika u bitnom je vezana za probleme prikaza učenja o nauci. Fihte u učenju o nauci apsolutno Ja razumeva kao princip celokupne realnosti, on ga tumači kao delotvornu radnju kojom Ja postavlja svoje sopstveno biće. Delotvorna radnja kao jedinstvo delatnosti i proizvoda te delatnosti prethodi svakom predmetnom odnosu, i time utemeljuje ukupno ljudsko znanje. Zato jezik čiji je "temeljni obrt... objektivnost" ne može adekvatno da izrazi apsolutni uvid. Ovaj tekst ima za cilj da uspostavi vezu između Fihteove kritike jezika i savremenog shvatanja jezika (Mišo Kulić, Jezik prije jezika) i da ukaže na to u kom smislu već Fihteova kritika jezika prekoračuje granice tradicionalnog metafizičkog shvatanja jezika.

Ključne reči: učenje o nauci, Ja, jezik, opažaj, apsolutno znanje

Key words: science of knowledge, Ego, language, onsight, absolute knowledge.

 

Filozofija 20. veka, koja je dominantno okrenuta problemima jezika i za koju jezik više nije samo jedan problem među mnogima, već on u bitnom oblikuje svaki čovekov odnos prema svetu, nije se u vezi sa pitanjem jezika često obraćala Fihteu kao mogućem inspirativnom sagovorniku iz prošlosti. Jer, na prvi pogled se čini da jezik za Fihtea nije bio privilegovani predmet razmatranja, štaviše da ga on shvata isključivo kao puki spoljašnji instrument izražavanja koji ne zavređuje neku posebnu pažnju. On se svojom ranom raspravom O jezičkoj sposobnosti i poreklu jezika iz 1795. uključuje u širu prosvetiteljsku diskusiju o ovoj temi čiji su najznačajniji predstavnici Herder, Rajnhold, a potom i Jakobi. U označenoj raspravi Fihte postavlja pitanje kako je moguće nužnost pronalaženja jezika izvesti iz prirode ljudskog uma. Važno je naglasiti da se Fihte tu već kreće izvan horizonta alternative - jezik je božanskog ili ljudskog porekla, koja je bila određujući okvir većine tadašnjih refleksija o jeziku. Jezik on određuje kao "izraz naših misli putem proizvoljnih znakova", i nadalje ga tematizuje prvenstveno s obzirom na puko fizički karakter jezičkih znakova dajući jeziku već time, implicitno, drugorazrednu poziciju, kakvu priroda uopšte u celini njegovog učenja o nauci ima. Jezik, dakle, nikako ne sme da se shvati kao uslov mogućnosti mišljenja, mišljenje i oblikovanje apstraktnih pojmova je moguće i bez jezika. Jezik ima puku funkciju označavanja misli, ili, kako Fihte kaže: "Jeziku je, po mom mišljenju, pripisivan preveliki značaj, kada se verovalo da bez jezika ne bi došlo ni do kakve upotrebe uma." ¹  To, istovremeno, izražava i Fihteov stav da jezikom ne mogu primereno da se izraze natčulni pojmovi, i upravo tu Fihte navodi pojam "Ja" kao primer ograničenosti jezika.

250      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Ovaj problemski sklop on dalje razvija u svom Osnovu prirodnog prava, u odeljku o dedukciji individue i drugog. Tu se jezik shvata kao neophodan medijum sporazumevanja da bi se obezbedila sloboda, međutim, pošto se on posmatra prvenstveno s obzirom na svoju fizičku prirodu, njemu po definiciji ne može da bude pripisana nikakva samostalnost niti istinski značaj. Doduše, tek jezik koji omogućava saopštavanje misli i namera na nedvosmislen način obezbeđuje uzajamnost u delanju, i zato predstavlja neophodan uslov za genezu individualnog Jastva i drugog. Jezik se više ne posmatra, kao kod Rusoa, kao rezultat i tvorevina građanskog društva, već je on kod Fihtea pretpostavka konstituisanja slobodnog društva. Međutim, za razliku od Herdera koji zastupa stav o jednakoj izvornosti uma i jezika, Fihte jeziku dodeljuje ipak samo sekundarnu ulogu. Za njega opažaj prethodi saopštavanju, pa tako jezik može da bude samo izraz misli, ali ne i njihov uslov mogućnosti, ili, kako on to pregnantno kaže, jezik ne služi mišljenju. Fihte, nadalje, još po nečemu stoji u oštroj suprotnosti prema savremenoj filozofiji jezika: naime, time što jezik vezuje isključivo za sferu delanja u užem smislu, on mu osporava istaknuto saznajnoteorijsko značenje.²

Eva Kamerer    251

Međutim, i pored svega toga, mora se reći da jezik kod Fihtea dobija jedno sasvim posebno značenje koje mu, paradoksalno, obezbeđuje središnje mesto u njegovom učenju o nauci: to je ono što se označava kao "problem jezika učenja o nauci" ili, češće, kao "problem prikaza učenja o nauci³. Štaviše, sve je prisutniji stav da nam ovakva problemska konstelacija daje za pravo da tvrdimo da klasična transcendentalna filozofija, iako nikada ne dolazi do izričitog uvida da jezik predstavlja transcendentalnu instancu za svako mišljenje i saznanje, kao što to pokazuje savremena filozofija jezika, ipak po prvi put zalaženjem u transcendentalnu dimenziju omeđuje prostor u kome problem jezika može da se postavi na adekvatan način.⁴  Upravo Fihteovo razumevanje pozicije i značaja jezika može nam razjasniti i problemske i istorijsko-filozofske konsekvence ovakvog stava.

252      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Fihte u jednom pismu Rajnholdu iz 1801. kaže sledeće: "Slovo se posebno u učenju o nauci umrtvljuje; što delom, možda, počiva na suštini samog sistema, a delom i u dosadašnjem oblikovanju slova." ⁵  Jezik se, dakle, pojavljuje kao razlog teškoćama sa kojima se susrećemo u razumevanju učenja o nauci. Ovo Fihte na sledeći način izražava u učenju o nauci iz 1804. godine: teškoća je, po njemu, u tome što je "temeljni obrt jezika (...), objektivitet" ⁶,  u suprotnosti sa učenjem o Ja. Jezik bi, znači, morao da se preoblikuje da bi mogao da posluži kao izraz za jedno učenje o svesti. Fihte ovu temeljnu teškoću vezanu za jezik u svojim Predavanjima o logici i metafizici objašnjava na sledeći način: "Jezik je prvenstveno slikovan, tj. u jeziku se svaki pojam izražava po analogiji sa čulnim predmetima." ⁷  Tako se ni ono natčulno ne može izraziti na drugi način nego li putem čulnih znakova. Sasvim je jasno da Fihte ovde sledi tradiciju metafizičke kritike jezika: dobro su poznata brojna mesta iz Fihteovog učenja o nauci na kojima on kaže da reči treba da ostanu reči i da jezik treba da ostavimo po strani da bismo dospeli do neposrednog opažaja onoga što treba misliti. Jer, "i sam jezik leži u regiji senki..." ⁸ Apsolutni život kao vrhunac Fihteovog učenja potpuno je odvojen od jezičke datosti objektivnih pojmova. "Apsolutno je nužno da jezik u suočavanju sa principom realne nauke odstupi i da o ovom principu ne možemo da se sporazumemo putem pukih reči" kaže on⁹.

Eva Kamerer    253

Načelno se može reći da je i Fihteovo filozofiranje obeleženo opštom tendencijom filozofiranja na maternjem jeziku, koja je dobila maha nakon renesansnog okretanja od srednjovekovne kulture. Time se, možda, može delimično objasniti Fihteova stalna potraga za neposrednošću, jer to kao da je bilo sugerisano prelaskom sa latinskog na maternji jezik: maternji jezik je filozofa oslobađao posredovanja stranog jezika i na taj način ga prividno dovodio neposredno do stvari.¹⁰  I zato "tamo gde mišljenje sebi obezbeđuje svoj sopstveni temelj, to ima karakter viđenja, opažanja, gledanja nečega." ¹¹  Već u Fihteovom prvom sistematskom delu, u Osnovu celokupnog učenja o nauci iz 1794/95. vidljivi su problemi koji proističu iz nezaobilaznosti jezičke forme u kojoj se filozofski uvid saopštava. Prvo načelo koje bi trebalo da bude izraz jednog izvornog akta, delotvorne radnje koja postavlja Ja i koja prethodi svakom činu predstavljanja izražava se nužno kao subjekt-objekt jedinstvo, dakle kao nešto naknadno. Već ovde, dakle na samom početku razvijanja učenja o nauci, Fihte je suočen sa problemom kako govoriti o ovom izvornom jedinstvu, a da pri tom ne uvedemo opet na mala vrata sve ove nedoumice vezane za jednu teoriju samosvesti koja pretpostavlja posredovanje. Sasvim jednoznačno rečeno, ovo prvo načelo trebalo bi da iskazuje izvorno jedinstvo svesti u kome još nemamo odvojene momente subjekta i objekta. A ipak Fihte na nekoliko mesta koristi ove termine da bi objasnio o kakvoj se vrsti jedinstva radi: "Ja je nužno identitet subjekta i objekta: subjekt-objekt, a to je on naprosto, bez daljnjeg posredovanja..." ¹². Na dubljem, problemskom nivou, pitanje jezika se neizbežno postavlja s obzirom na mogućnost iskazivanja jedinstva koje prethodi svakom subjekt-objekt razlikovanju.¹³ Po Fihteovim rečima: "Jezički znaci prolazili su kroz ruke nemisaonosti i preuzeli su nešto od njene neodređenosti; pomoću njih se ne možemo sporazumeti u dovoljnoj meri. Samo tako što ćemo da navedemo akt pomoću koga neki pojam nastaje, ovaj se potpuno određuje. Čini ono što ti kažem, pa ćeš misliti ono što ja mislim." ¹⁴

254      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Praktično svi Fihteovi spisi koji slede nakon Osnova svedoče o stalnim kolebanjima u potrazi za adekvatnijim prikazom ideje učenja o nauci, koja će, konačno, dovesti do granice koja može da se označi kao početak Fihteove kasne filozofije. Njegovi prikazi, koji su mu se u prvi mah činili kao najprimereniji, nailaze na mnoga nerazumevanja i prigovore. Fihte zbog toga, u godinama koje slede prvom izdanju Osnova traga za primerenijom i jasnijom formom prikaza svog učenja o nauci. Tako već 1796. nastaje ciklus predavanja koja su ušla u sklop dela nazvanog Učenje o nauci prema novoj metodi, a kao prerađena u Fihteovo kasnije učenje o nauci iz 1801. godine. Govoreći o tome da Osnov svakako nije najsavršeniji prikaz njegove filozofije, on kaže da se njegove misli "mogu izraziti na beskonačno mnogo načina." ¹⁵  Ovaj stav je svakako zbunjujući i odmah će nas podsetiti na Fihteov gotovo ostenzivni manir prisutan u mnogim spisima: u njegovim predavanjima kao da se ne izvode pojmovi, već se slušaocima neposredno pokazuje ono o čemu je reč. Fihte to objašnjava na sledeći način: "Ono što želim da saopštim je nešto što ne može da se kaže, niti pojmi, već samo da se opaža (angeschaut werden); ono što kažem ne treba da učini ništa do da čitaoca vodi na takav način da se u njemu oblikuje željeni opažaj".¹⁶  Ovakav postupak će Fihte negovati i u svom kasnom učenju o nauci: tamo je on izričito iznesen kao jedino mogući način izlaganja problema.

Eva Kamerer    255

Same izvorne radnje duha koje omogućavaju sve ostale operacije Fihte označava neobičnim terminima postavljanja, suprotstavljanja i deljenja. Za razumevanje ovih pojmova značajno je navesti u celini jedan odeljak iz pomenutog Fihteovog pisma Rajnholdu: "Dakle, ono izvorno postavljanje, suprotstavljanje i deljenje nije nikakvo mišljenje, nikakvo opažanje, nikakav oset, nikakva žudnja, nikakvo osećanje itd, već je to ukupna delatnost ljudskog duha koja nema ime, koja se nikada ne pojavljuje u svesti, koja je nepojmljiva; zato što ona može da bude određena pomoću svih posebnih akata duše (koji utoliko oblikuju jednu svest), ali nikako nije nešto određeno. - Ulaz u moju filozofiju je ono naprosto nepojmljivo; ovo je čini teškom, zato što stvar može da se zahvati samo pomoću uobrazilje, a nikako pomoću razuma; ali to joj istovremeno jemči ispravnost. Sve ono što je pojmljivo pretpostavlja jednu višu sferu u kojoj je pojmljeno, i otud nije ono najviše upravo zato što je pojmljivo".¹⁷

Ovo Fihteovo razmišljanje može se osvetliti i iz perspektive njegovog kasnog učenja o nauci i to, svakako, govori u prilog čvrstog jedinstva njegovog mišljenja barem na nivou konsekventnog razvijanja problema kojima se bavi: naime, nemogućnost pojmovnog shvatanja koja je ovde vezana za izvorne radnje subjektivnosti na isti način se vezuje za jedan nepredmislivi temelj čitavog mišljenja. I u toj tački su onda objedinjene sve specifične teškoće koje su se pojavile u vezi sa Osnovom: problem adekvatnog prikaza učenja o nauci ispostaviće se kao jedan dublji problem, problem refleksije i same suštine znanja. Ono što se prvo pokazuje kao ograničenost jezika i izražavanja izrašće u nesavladivu teškoću u samom ljudskom znanju kao konačnom i ograničenom. Jer, njegova ograničenost izražava se upravo u njegovoj bitno pojmovnoj strukturi. Sve operacije duha, makar bile označavane kao apsolutno izvorne, nužno su nam dostupne samo u medijumu predstave, u medijumu podvajanja i ograničavanja. Evidentnost sa kojom one u nama mogu da budu spoznate ne može da bude artikulisana kao neposredna. Time se objašnjavaju i mnogobrojne Fihteove tvrdnje o karakteru jezičkog prikaza učenja o nauci, naime, da on treba da bude samo pokretač koji će omogućiti da i slušaoci dođu do uvida koji im predavač sugeriše, ali u osnovi taj uvid ne može da se izrazi u jeziku: "Ja kažem: uvideti neposredno...  i do ovog uvida vas vodim pomoću reči koje same po sebi nisu ništa, i koje će se pretvoriti u puki dah onog momenta kada zadobijete uvid." ¹⁸  Tako Fihte za svoje učenje o nauci u celini tvrdi sledeće: ono je samo "put i ima samo vrednost puta, a ne neku vrednost po sebi: onaj ko je dospeo do vrha ne brine se za lestvice." ¹⁹

256      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Temeljni uvid do koga Fihte u svom dovršenom učenju o nauci dolazi nije više taj da je znanju kao takvom nedostupan Apsolut, već on pokazuje nužnost uzdizanja na jedan viši, umski nivo na kome Apsolut postaje pristupačan u nerefleksivnoj formi, tj. upravo kroz apstrakciju od objektivirajućeg gesta refleksije i od samog jezika koji predstavlja najpotpuniji izraz ove objektivacije. Nasuprot stavu istrajavanja na Apsolutu, ili onom koji istrajava kod samosvesti, izlaz može da bude samo stav napuštanja relacije između bića i svesti. To konkretno znači da je neophodno da Ja sebe uništi i to Učenje o nauci iz 1804. godine izražava kao temeljni zakon svakog znanja: Samo tako što će Ja da uništi sebe, sinuće istinsko biće ili život. Svaka druga pozicija znači istrajavanje u suprotnosti između subjekta i objekta, a samo biće se razumeva prvenstveno kao predmetnost. Zato  naročito realistička pozicija u sebi krije opasnost, jer ona, na prvi pogled, ispunjava zahteve ove maksime. Međutim, njen puni smisao je da se apstrahuje i od momenta onoga po sebi, dakle, da se biće ne shvata po analogiji sa predmetnošću. Relacija između svesti i Apsoluta mora u potpunosti da se stavi van snage, dakle i u jednom i u drugom pravcu. Pravi i teško rešivi problem koji se u ovoj Fihteovoj maksimi krije je pitanje njegovih konsekvenci u pogledu jezika. Jer, prvi i osnovni izraz svakog jezika je objektivnost. Jezik se uvek pojavljuje u formi sudova u kojima se nešto postavlja kao nešto. Fihte, imajući ovo na umu, kada govori o biću i životu kao ovom pokušava jezik da oslobodi ove nezaobilazne objektivizacije.

Eva Kamerer    257

FIHTEOVA FILOZOFIJA I SAVREMENO SHVATANJE JEZIKA

Eva Kamerer

 

258      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Da bi sproveo ovaj zahtev, Fihte mora da pribegne postupku apsolutne apstrakcije. Apsolutna apstrakcija ne znači apstrahovanje od svesti i jezika, to, uostalom, ne bi ni bilo moguće. Dovoljno je da u razmišljanju nikada ne gubimo iz vida udeo ove objektivizacije koja je nužni sastavni deo svakog svesnog zahvata. "Kada sprovodimo samosvesno poimanje i oslovljavanje čistog života treba ujedno da apstrahujemo od modusa poimanja i jezika." ²⁰ Ovo bi trebalo da bude pokušaj da se u potpunosti apstrahuje od subjekt-objekt modela.

Fihte izlaganjem o životu dostiže odlučujuću tačku svog učenja: pokazuje se da je božanski život načelno, definitivno skriven: to znači da nikada ne možemo da ga shvatimo kao nešo što se u formi objekta nudi subjektu saznanja, već se pojavljuje samo u sebi, a ne i u konačnoj svesti. Postavlja se pitanje šta biva sa delotvornošću kao temeljnim određenjem ovog života. Jer, znamo da je osnovna odlika života da se on izražava, da teži da izađe u spoljašnjost. Čitav ovaj jezik u slučaju božanskog života može da ima samo uslovno, metaforično značenje. To najbolje vidimo na primeru pitanja ispoljavanja života. "I čisti život se ispoljava, ali tako da u potpunosti ostaje unutra." ²¹  Radi se o tzv. "imanentnom ispoljavanju". I život božanskog uma protiče u podvajanju koje je karakteristično za svaki umski život, u podvajanju na mišljenje i biće, ali ovo podvajanje više nema formu opredmećivanja, već apsolutne imanencije. Konstanta Fihteovog učenja o nauci ostaje uvid da jezik, s obzirom na to da je njegov prvi temeljni obrt objektiviranje, ne može adekvatno da izrazi pretpostavku svake objektivnosti koja sama ne može da se objektivira. U jeziku se čisto verbalno biće pretvara u puko supstantivirano biće, a time se gubi ono što je temeljno u njemu, njegov unutrašnji život. Stoga Fihte istinsko biće ne označava prosto terminom 'Seyn' već terminom 'Seyen', kojim se naglašava njegov verbalni karakter.

Eva Kamerer    259

Fihte, međutim, oslanjajući se na Lajbnica, isto tako često pominje i neophodnost da učenje o nauci  izgradi specifičan sistem znakova koji bi omogućio da se njegovi sadržaji iznose na potpuno nedvosmislen način. Ali, ovakav sistem znakova Fihte nigde nije izgradio, nije čak pružio ni dovoljne osnove za njegovu buduću izgradnju. On učenje o nauci, po sopstvenim rečima, ne izlaže pomoću ovakvog sistema znakova samo zato što je neophodno da mu prethodno obezbedi razumevanje pomoću prirodnog jezika kojim se već svi služe. Dakle, za jedan sistem znakova svojstven isključivo učenju o nauci prethodno je neophodno da publika dostigne određeni stupanj zrelosti. Fihte svojim slušaocima i čitaocima želi da posreduje uvid putem rasvetljavanja uslova pod kojima je on jedino moguć. To je uzrok izrazito pedagoškog karaktera njegovih izlaganja. Fihte u Prikazu učenja o nauci iz 1801. kaže da učenje o nauci "nije sistem saznanja, već jedan jedini opažaj"²². Svrha jednog dovršenog prikaza učenja o nauci, oko kojeg se Fihte trudi celog života, jeste "univerzalna evidencija", kao što on to efektno izražava u svom učenju o nauci iz 1804. godine. Radi se o tome da slušalac ne treba da se ubeđuje, da on ne može u doslovnom značenju te reči da bude prisiljen²³  na razumevanje i prihvatanje ovog stanovišta, već on pomoću svoje slobode treba da dođe do priznavanja njegove ispravnosti. Prikaz učenja o nauci, ma koliko savršen bio, ne može da bude ništa više od jezičkih uputstava na osnovu kojih se u mišljenju konstruiše prageneza znanja. Paradoksalnost ovakvog prikazivanja počiva u tome što bi ono trebalo da zahvati nešto što ima karakter čistog akta, što je, dakle, nedostupno bilo kakvom objektiviranju.²⁴ To se najbolje vidi u Fihteovom Prikazu učenja o nauci iz 1801.  u kome on svoj predmet ne određuje kao znanje o nečemu, već kao apsolutno znanje koje nije nikakvo posebno znanje, već ono koje se suprotstavlja svakom znanju o nečemu²⁵. Radi se, dakle o znanju koje predstavlja uslov mogućnosti objektivnog znanja, ali ono, s druge strane, u učenju o nauci mora da se iskaže u medijumu prirodnog, tj. objektivnog jezika, jer nikakav drugi jezik nam ne stoji na raspolaganju. Iako je jasnoća za Fihtea vezana isključivo za opažaj, i to za slobodan opažaj, a jezik služi samo komunikaciji, tj. upućivanju na ovakav opažaj i ničemu drugom, problemi koji iz ovoga izrastaju nisu neznatni. Fihte je čak toliko radikalan u svom shvatanju jezika da tvrdi da je saznato samo ono što uvek može da se iznova proizvede onako kako jeste, bez obzira da li za to posedujemo odgovarajuću reč ili ne. Dakle, jasno saznanje u potpunosti prethodi svom jezičkom izražavanju i ovo na njemu ništa ne menja. Realitet se vezuje isključivo za opažaj, a već pojam sa jezikom deli karakter neizvornosti. Dakle, Fihte ovde pretpostavlja stupnjeviti sklop posredovanja: opažaj, pojam, reč. Da bismo sagledali domašaj ovakvih tvrdnji, dovoljno je da navedemo jednu zanimljivu činjenicu vezanu za Fihteove prikaze učenja o nauci: Fihte, naime, u predgovoru drugog izdanja Osnova iz 1794/95. najavljuje učenje o nauci iz 1801. govoreći da će se publika tu sresti sa dve potpuno različite verzije učenja o nauci. Međutim, tu se, po njegovim rečima, ne radi o nekom izmenjenom učenju, već o pokušaju da se doprinese stvari razumevanja učenja o nauci, koje je moguće ako se čitaoci navedu da u temeljno različitim formama prepoznaju isti sadržaj.²⁶ Fihte, s jedne strane, ovim stalnim menjanjem prikaza učenja o nauci kao da želi da demonstrira nezavisnost svog uvida od jezičke forme, a, sa druge strane, traga za jezičkim izrazom koji će prekoračiti svoju dominantno instrumentalističku funkciju i svojom izvornom slikovnošću dovesti do živog opažaja. Dovoljno je da se prisetimo Fihteovog određenja znanja u Učenju o nauci iz 1804. pa da postanemo svesni do koje mere on neprekidno teži da u prirodnom jeziku nađe adekvatan izraz za svoj "izvorni uvid". Znanje se u ovom spisu određuje kao 'prožimanje' (Durchdringen), ili 'preplitanje' (Durcheinander) momenata slobode i bića, tj. subjekta i objekta.²⁷ Ovi termini bi svojom naglašenom ekspresivnošću trebalo da iznesu na videlo ono što u uobičajenoj naučnoj terminologiji ostaje skriveno. Tako oni, začudo, u prikazivanju nečega što pretenduje da je jedan jedinstveni opažaj mogu da zadobiju status tehničkih termina.

260      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

 

Eva Kamerer    261

Iz ovoga vidimo da se za Fihtea problem jezika postavljao u čitavoj njegovoj kompleksnosti: iako je dominantna kritička crta u njegovom razmatranju, Fihte ne smatra da je moguće odbaciti jezik i neposredno pristupiti gledanju ideja. Videli smo kako Fihte razumeva privid čiji je uzročnik jezik: jezik, naime, objektivira, tj. njegova noseća tendencija je da čulne znake prenosi na natčulne pojmove. Jezik nam ono što može samo da se intelektualno opaža i poima pruža na jedan osiromašeni, neprimeren način, kao da se radi o nečemu što je čulno predmetno. Ali, s druge strane, iz ovog privida jezika ne možemo da iskoračimo ukoliko uopšte drugima hoćemo da saopštimo svoje uvide (a što je, po Fihteovom mišljenju, neophodno), ovaj privid jezika je, dakle, neizbežan, i samo u stalno budnoj kritičkoj svesti o njemu moguće je ipak sagledati jezik kao pristup istini. Međutim, prema Fihteu postoji i jedna tačka u kojoj je jezik sposoban za autentično izražavanje: to je tačka u kojoj je očuvana organska veza između opažajne slikovnosti jezičkog znaka i misaonog smisla. Fihte ovaj jezik naziva živim jezikom čiji je izvor u bogu i koji svoju realizaciju nalazi u blaženom životu. Moglo bi se reći da jezik u ovoj svojoj mogućnosti čuva "izvorno teogramatičko jezičko iskustvo".²⁸

262      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

 

Eva Kamerer    263

Fihte još u jednom svom ranom razmatranju problema jezika, uz očuvanje postavki iz rasprave O jezičkoj sposobnosti i poreklu jezika, ovome dodaje jednu značajnu dimenziju: naime, on već ovde postaje svestan neophodnosti proširenja i diferenciranja jezika koje bi pratilo proširenje saznanja i pojmova. Konstruiše se razvoj počev od prirodnog jezika prema jeziku umne kulture, gde se ovaj drugi izgrađuje na propasti prvog. Ovo je tendencija oduhovljenja jezika koja vodi preko "opažaja koji su se nataložili u natčulnim pojmovima i za koje onda moraju da se pronađu reči kao njihovi znaci." ²⁹ Fihte, zapravo, smatra da između pojmova i reči koje su njihovi znaci ne postoji identitet: dok se natčulni sadržaj pojmova može se konstruisati samo putem delanja, jezički znaci se pojavljuju kao sredstvo nalaganja drugome da ovo delanje preduzme. Prethodno smo već naglasili da se problem prikaza i jezika za Fihtea u njegovom kasnom učenju o nauci transformiše u još načelniji problem refleksivnosti ljudskog znanja kao takvog, pa se tako ispostavlja da ono što važi za jezik u izvesnom smislu važi i za pojam. Naime, i pojam je sasvim nedovoljan za dosezanje onoga što Fihte naziva Apsolut, a kasnije božanski život, svetlost, apsolutno biće. Zato je akt uništenja pojma kao principa deljenja i posebnosti, tj. neizvornosti i sama granica diskurzivnog mišljenja, tj. granica filozofije.³⁰ U ovom graničnom aktu refleksija u izvesnom smislu mora da se okrene od sebe, da bi došla do vodećeg uvida da je moguće pozitivno razumevanje Apsoluta kao životnog akta koji i mi sami jesmo, a koji se u razmerama onog apsolutnog ne može objektivirati.

264      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Za onoga ko se bavi učenjem o nauci jezik je samo nužno pomoćno sredstvo koje je nedovoljno za ispunjenje njegovih svrha. Ali, pokušavajući da svoje slušaoce dovede do temeljnih uvida, Fihte se u najvećoj meri služi slikovnim potencijalima jezika, onim što on naziva simboličkom snagom jezika. Ovo je tačka u kojoj se sjedinjuju dva ovde naznačena pravca Fihteovih refleksija o jeziku: onog eksplicitnog u kome se on analizira poreklo jezika i njegov status, i onog implicitnog kritičkog unutar samog teksta učenja o nauci, gde u najvišoj meri do izražaja dolazi nedovoljnost jezika. Štaviše, može se reći da Fihte upravo zahvaljujući svom kritičkom razmatranju jezika i svom shvatanju viđenja kao temeljne forme znanja u kome jezik ostaje iza onoga koji saznaje, osvetljava one potencijale jezika koji su zanemareni u vezivanju za strogu terminologiju i naučni jezik. To je ono što smo na početku provizorno označili kao metaforičnost jezika Fihteovog učenja o nauci, međutim, sada možemo konačno na precizniji način da odredimo njegov karakter. Ovaj jezik, zapravo,  ne teži za tim da nam nešto približi tako što će nas od toga distancirati, dakle na način metaforičnog odmicanja, već za tim da stvari imenuje na jedan izvorniji način. Moglo bi se reći da Fihteovi središnji termini u stvari imaju funkciju evokacije: oni bi trebalo da budu pomoćno sredstvo za ostvarivanje ciljeva učenja o nauci, da nas dovedu do razumevanja i osvešćivanja onoga što mi neposredno već jesmo i što činimo. Nema sumnje da je Fihte svojim učenjem o nauci već zakoračio u pravcu jednog novog razumevanja jezika koje se u čitavoj kompleksnosti artikuliše tek u savremenoj filozofiji, naime, učenje o nauci već stalnim ukazivanjem na tačke otpora koji jezik pruža svim pokušajima apstrahovanja pruža dovoljnu kritičku osnovu za iskoračivanje iz tradicionalnog metafizičkog poimanja jezika.

Eva Kamerer    265

 

Eva Kamerer

(Belgrade/Novi Sad)

The Language in the Region of Shadows

Summary: Fichte's transcendental critique of language is essentially related to the problems of the presentation of the science of knowledge. In his science of  knowledge Fichte understands the absolute Ego as a principle of entire reality; he explains it as a fact-act (Tathandlung) of the self-positing  Ego. The "fact-act", being the unity of the activity and of its product, precedes every objective relation, and thus establishes the foundation of the entire human knowledge. That is the reason why the language, with its "objectivity" as its "basic turn", cannot express the absolute insight adequately. The goal of this text is to establish a link between Fichte's critique of language and the contemporary, comprehension of language (Mišo Kulić, Language Before Language) and to point out the sense in which Fichte's critique of language already transgresses the limits  of the traditional metaphysical concept of language.

Key words: science of knowledge, Ego, language, onsight, absolute knowledge.

Eva Kamerer

(Belgrade/Novi Sad)

Le langage dans la rJgion des ombres

 

266      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

ResumeJ: La critique transcendantale du langage de Fichte entretient un raport essentiel avec les problJmes  de la prJsentation de la doctrine de la science. Dans la doctrine de la science, Fichte comprend le Moi absolu comme le principe de la rJalitJ totale, il l'interprJte comme une activitJ (Tathandlung) par laquelle le Moi pose son propre Ltre. La Tathandlung, en tant qu'unitJ de l'activitJ et de son produit, prJcPde toute relation objective et fonde par cela le savoir humain en son totalitJ. C'est pourquoi le langage dont le "tour fondamental" est "l'objectivitJ", ne peut exprimer d'une faHon adJquate l'intuition absolue. Le but de ce texte est d' Jtablir  un lien entre la critique du langage fichtJenne et la comprJhension contemporaine du langage (Mišo Kulić, Le langage avant le langage) et d'indiquer le sens dans lequel la critique du langage fichtJenne dJpasse les limites de la conception mJtaphysique du langage.

 

Eva Kamerer

(Belgrad/Novi Sad)

Sprache in der Region der Schatten

Zusammenfassung: Fichtes transzendentale Kritik der Sprache ist im wesentlichen mit den Problemen der Darstellung der Wissenschaftslehre verbunden. In seiner Wissenschaftslehre versteht Fichte das absolute Ich als Prinzip sämtlicher Wirklichkeit. Er deutet es als ein tatkräftiges Handeln mit welchem das Ich sein eigenes Sein aufstellt. Tatkräftiges Handeln als Einigkeit der Tätigkeit und der Erzeugnisse dieser Tätigkeit geht jedem Sachverhältnis voraus, und begründet damit das gesamte menschliche Wissen. Daher kann die Sprache, deren „Grundwendung... Objektivität” ist, nicht die absolute Einsicht adäquat ausdrücken. Dieser Text hat als Ziel, die Verbindung zwischen Fichtes Kritik der Sprache und zeitgemässes Begreifen der Sprache herzustellen (Mišo Kulić, Die Sprache vor der Sprache) und darauf hinzuweisen, in welchem Sinne schon Fichtes Kritik der Sprache die Grenzen des traditionellen metaphysischen Begreifens der Sprache überschreitet.

Eva Kamerer    267

 

Эва Камерер

(Белград/Нови Сад)

ЯЗЫК В РЕЛИГИИ ТЕНЕЙ

Pезюме: Трансцендентальная критика языка Фихте по существу связана с проблематикой толкования науковедения. Фихте в учении о науке абсолютное Я понимает, как принцип всеобъемлющей реальности; он его толкует, как действенный поступок, благодаря которому Я создает свое собственное существо. Действенный поступок, как единство деятельности и продукта этой деятельности, предшествует любому предметному отношению, закладывая тем самим фундамент человеческого знания в целом. Поэтому язык, «основополагающее понятие» которого «объективность», не может соответственно высказать абсолютное. Данный текст задается целью восстановить связь между критикой языка Фихте и современного понимания языка (Мишо Кулич, Язык до языка), а также указать на то, в каком смысле критика языка Фихте выходит за рамки традиционного метафизического понимания языка.

PRIJATELJSKI SUSRETI

S leva na desmo: Slobodan Vuković, Jovo Šormaz i Ljubo Kulić

 

¹⁾                     J.G. Fichte, Gesamtausgabe der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, (GA) I,3 str. 103

 

²⁾                     Fihte se pitanjem jezika unutar širih problemskih sklopova bavi u mnogim svojim spisima, od kojih valja pomenuti naročito Predavanja o logici i metafizici (1797) i Govore nemačkoj naciji (1808) u kojima razvija svojevrsnu metafiziku jezika prema kojoj se jeziku pripisuje teološki smisao

 

³⁾                     Up. Manfred Zahn, Fichtes Sprachproblem und die Darstellung der Wissenschaftslehre u: Der transzendentale Gedanke. Die gegenwärtige Darstellung der Philosophie Fichtes, Hamburg 1981, Joachim Widmann, Das Problem der veränderten Vortragsformen von Fichtes Wissenschaftslehre, u navedenom zborniku, Holger Jergius, Philosophische Sprache und analytische Sprachkritik, Freiburg/München 1975

 

⁴⁾                     Up. Holger Jergius, isto str. 105

 

⁵⁾                     GA I,2 str. 187

 

⁶⁾                     J.G. Fichte, Sämmtliche Werke (SW) X (Die Wissenschaftslehre von 1804), str. 205

 

⁷⁾                     GA IV,1 str. 187

 

⁸⁾                     J.G. Fichte, Nachgelassene Werke (NW) III, str. 258, up. 9. govor iz Govora nemačkoj naciji SW VII str. 407 i sl.

 

⁹⁾                     isto

 

¹⁰⁾                   Setimo se samo Fihteovih kovanica i njegovog pokušaja da tradicionalni termin 'filozofija' zameni izrazom 'učenje o nauci'.

 

¹¹⁾                   Up. H. Jergius, isto str. 78.

 

¹²⁾                   GA I,2, str. 261

 

¹³⁾                   Ovo je uvid na kome je izgrađena i izuzetno inspirativna i originalna rasprava Miše Kulića Jezik prije jezika (Kalekom Beograd 2000.), naime da je jezik izvor razlike u identitetu Ja, samo što će kod Kulića, za razliku od Fihtea, ovaj stav poslužiti kao uvod u ispitivanje produktivnih mogućnosti jezika. Jezik se kod njega, iako je shvaćen u horizontu komunikacije, ne svodi samo na sferu intersubjektivnosti, već se kao temelj posmatranja postavlja iskustvo razgovora sa samim sobom, ili ono što Herder naziva "jezikom duše". Konsekvence ovoga su dalekosežne, jer one sprečavaju svođenje jezika na njegovu instrumentalnu funkciju, jezik, štaviše, suštinski određuje svaki čovekov odnos prema svetu i prema njemu samome i otud predstavlja jedinu uporišnu tačku antropološke perspektive.

 

¹⁴⁾                   SW I, str. 523

 

¹⁵⁾                   isto, str. 477

 

¹⁶⁾                   isto

 

¹⁷⁾                   J.G. Fichte, Briefwechsel I, str. 477

 

¹⁸⁾                   SW X, str. 214

 

¹⁹⁾                   NW II, str. 291

 

²⁰⁾                   Wolfgang Janke, Leben und Tod in Fichtes 'Lebenslehre' u: Philosophisches Jahrbuch 74, München 1966/67 str. 85

 

²¹⁾                   isto, str. 87

 

²²⁾                   SW II, str. 10

 

²³⁾                   Iako upravo Fihte poseže za ovim obrtom u podnaslovu jednog svog teksta (Sonnenklarer Bericht. Ein Versuch zum Verstehen zu zwingen)

 

²⁴⁾                   Up. SW V, str. 181: "Ono od čega polazi učenje o nauci ne može se pojmiti niti saopštiti pomoću pojmova, već samo neposredno opažati: za onoga ko ovaj opažaj ne poseduje učenje o nauci nužno ostaje bez osnova i čisto formalno: i sa njim ovaj sistem ne može ništa da započne."

 

²⁵⁾                   Up. 1. paragraf Učenja o nauci iz 1801.

 

²⁶⁾                   J.Widmann ovo naziva postupkom jezičke interpolacije, up. Das Problem der veränderten Vortragsformen von Fichtes Wissenschaftslehre

 

²⁷⁾                   Nijedna reč u srpskom jeziku, bar koliko je nama u ovom trenutku poznato, ne može precizno da prenese značenje ovog drugog termina. 'Durcheinander' primarno znači nered, vrevu, haos, međutim, upotreba bilo koje od ovih reči kao prevoda navedenog termina iz učenja o nauci sugerisao bi, čini se, nešto sasvim drugo nego što je Fihte imao na umu. Jer, kada koristi reč 'Durcheinander' da bi označio prirodu ljudskog znanja, on na umu nema u prvom redu nedostatak nekog poretka, već izvorno, nerazdvojno, organsko jedinstvo sastavnih delova znanja, iz čega se ništa ne može izdvojiti, a da temeljno ne naudimo celini, niti se išta može objasniti u svom "životnom funkcionisanju" izvan ove celine. Poređenje sa živim organizmom u njegovom funkcionisanju je sasvim adekvatno i na problemskom i na metodološkom nivou: znanje je kao živi organizam, u čijem objašnjenju moramo da postupamo kao u objašnjenju živog organizma: da idemo stalno od središta funkcionisanja ka svim spoljašnjim tačkama i od ovih nazad ka centralnoj tački, dakle, u naizmeničnom kretanju koje obezbeđuje jedinstvo, a time i vitalnost. (up. SW II, str. 12) Reč 'preplitanje' (splet) kao prevod nemačke imenice 'Durcheinander' nije naročito srećno rešenje, jer ona niti je bliska govornom značenju ova reč niti ima toliku snagu izraza kao original u ovoj specifičnoj upotrebi, niti se u njoj sasvim eksplicitno izražava momenat prožetosti, sraslosti elemenata, koji je sadržaj u prefiksu durch u oba termina (Durchdringen/Durcheinander), kao i u učestalom korišćenju predloga durch (kroz) kod Fihtea, da bi se objasnila suština znanja.

 

²⁸⁾                   Ovde, opet, kao i na početku, nalazimo sličnost temeljnih uvida: s jedne strane imamo tvrdnju o teološkom smislu jezika, onako kako je Fihte razvija u nekoliko svojih spisa, a, s druge strane, stav o jezičkom smislu teoloških pojmova koji je ekspliciran u 4. poglavlju navedene Kulićeve knjige. Zapravo osnova Kulićeve zamisli teogramatike počiva na uvidu da bog ispunjava mesto "bespočetka izvan Ja" (u terminima klasične filozofije "nepredmislivog temelja mišljenja"), koje izvorno i istinski pripada jeziku. Time se otkriva da judeo-hrišćanski bog svoje poreklo ima u odnosu Ja i jezika, pa je zato prikaz boga isto što i prikaz jezika. Ovakvu vrstu misaonih veza i bliskosti shvatićemo kao argument u prilog uvodne tvrdnje o relevantnosti starije transcendentalne filozofije za savremenu filozofiju jezika.

 

²⁹⁾                   Up. M. Zahn, Fichtes Sprachprobleme und die Darstellung der Wissenschaftslehre, str. 160

 

³⁰⁾                   Fihte o ovome u učenju o nauci iz 1804. govori kao o "uništenju pojma putem evidencije koja je samoproizvođenje nepojmljivosti."

 

 

FILOZOFSKI I FILOLOŠKI POJAM GRAMATIKE