UDK 81:1 + 111.1 + 14 Kulić M.

Luka Prošić

(Beograd)

METAFIZIKA JEZIKA

Rezime: Knjiga Jezik prije jezika profesora Miše Kulića je originalna i spekulativna knjiga o jeziku  i jedna je od najizuzetnijih tvorevina iz filozofije jezika. Pitanja je naravno mnogo, a  jedno od njih je pitanje o odnosu gramatičkog i logičkog smisla koje povlači i prastaro pitanje o odnosu "bića" i "mišljenja". U četvrtom poglavlju ove knjige: "Skrivene riječi Svetog trojstva gramatičkog proročišta" govori se o povezanosti ova dva smisla, naime "da se svaki smisao  uvijek zbiva kao jedan isti gramatički smisao", da se logički smisao pojavljuje "istovremeno sa svojom gramatičkom osobom" koja se iskazuje u rečima, a sa pitanjem o "osobi" se iz "gramatičkog" ulazi u "teogramatičko", ali se postavlja i pitanje odnosa između "osobe" i reči, odnosno "subjekta" i "mišljenja", odnosno "smisla", zatim same reči i "početka" reči i njenog značenja koje se iskazuje rečima.

Ključne reči: jezik, gramatika, logika, teogramatika

Key words: language, grammar, logic, theogrammar

Knjiga Jezik prije jezika profesora Miše Kulića je, po mom sudu, originalna i spekulativna knjiga o jeziku  i jedna je od najizuzetnijih tvorevina iz filozofije jezika. Mišo Kulić ima jednu izrazitu spekulativnost i imaginaciju i njegova knjiga Jezik prije jezika pokazuje te njegove sposobnosti, ali i ona, sledstveno tome, ima obeležja originalnosti i misaonosti.

28      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

A prizivanje imaginacije bi i nama omogućilo bolje razumevanje mnogih stavova u ovoj knjizi,  jer bi ih nadopunjavali i nadograđivali i tako bolje razumevali.

U jeziku postoji i jedno odjekivanje u najdaljem i ako ga čujemo, tada bi mogao da počne i naš govor o jeziku.

I, naravno, pitanja je na pretek. A jedno od njih je o odnosu gramatičkog i logičkog smisla koje, po mom sudu, povlači i pitanje o odnosu "bića" i "mišljenja", a mislim da je i Mišo Kulić pod pritiskom tog starog pitanja.

O gramatičkom i logičkom smislu se govori u celoj knjizi. Ovde se polazi od stavova iz njenog četvrtog dela koji nosi naslov "Skrivene riječi Svetog trojstva gramatičkog proročišta" (str. 285-380), u kome se govori, između ostalog, o vezi ova dva smisla, naime, o tome da se  svaki logički smisao zbiva u gramatičkoj formi, da nema ni jednog smisla izvan gramatičkog smisla, odnosno gramatičke forme, da "mnoštvo" i mnoštvenost smisla i međusobna različitost i "razlika smisla" upućuje na to da svaki smisao ima i svoju "osobu", odnosno svoj "subjekt", da je subjektivan, itd. Ali, na početku prvog poglavlja "Poimanje osobe u razlici osobine i osobenosti smisla kazivanja" (str. 285) kaže se "...da se svaki smisao uvijek zbiva kao jedan isti gramatički smisao", da "gramatički smisao" (kao jedan isti) pripada svakom smislu, odnosno da je svaki smisao i gramatički smisao i da se zbiva u jednoj gramatičkoj formi, i još, da se logički smisao "uvijek mora pojavljivati  istovremeno sa svojom gramatičkom osobom", koja se iskazuje u rečima (i u tom smislu je svaki smisao uvek dat u rečima i znacima i pojedinačan je, odnosno ima svoju "osobu" i svoj "subjekt"), a time se sada iz "gramatičkog" ulazi u "teogramatičko", a to opet ima za posledicu da se "gramatičko" određuje "kao teogramatičko iskustvo bivstvovanja" (kako stoji, između ostalog, u podnaslovu knjige Jezik prije jezika Miše Kulića). U ovoj "šemi" već je određen i domen problema i pitanja o kojima se može razmišljati.

Luka Prošić    29

Odmah je uočljivo da između "logičkog" i "gramatičkog" vlada jedna prenapregnutost i to je prenapregnutost dvojnika, tako, na primer, ako se ima u vidu samo logički smisao (to je domen logike), onda je s tim i "ja", ili "osoba" koja govori, mada ta "forma" i ne postoji za logiku. A ako se radi o gramatičkom (domen gramatike), tada se odgurkuje to logičko. Ali su i zajedno.

Ovo pitanje o odnosu logičkog i gramatičkog smisla analogno je prastarom pitanju o odnosu bića i mišljenja i Parmenidovoj tezi o identitetu bića i mišljenja. A, kao što znamo, i ovde su prevage, ili biće ili mišljenje! Ili se "biće" i "smisao"  izjednačuju. Kod Hajdegera postoji to izjednačavanje, naime, da je samo "postojanje" (samo "biće") - sam "smisao" - to je Parmenidov stav o tome da su "biće" i "mišljenje" jedno te isto,  a to je i Hegelov stav o apsolutnom i nauci, -  bića i nema (ma da ima), - samo je "mišljenje", - a samo "ja" je istanjeno i ne postoji drugačije nego u logičkom smislu i  izjednačeno je s njim.

Ali mišljenje, ma koliko bilo čisto, ima svoju "osobu" i ima autora i svoj subjekat i subjektivno je i pripada mu i to što je gramatičko i jezičko, koje se ne može svesti na "mišljenje" i ne može se izjednačiti s njim i u tom smislu su i te napetosti između "osobe" i "mišljenja".

A ta napetost pokazuje se i u odnosu između "znaka" i "značenja", naime između "reči" i njihovog "značenja", koje se opet izražava rečima i jezikom i jedino jezik ima snagu da izrazi sam "jezik" i samo značenje i da ga izgradi i oformi kao smisao i smisaonost, to bi se možda moglo i drugim znacima, ali su reči neosporne u tome, one su lake i u dugom iskustvu odmerile su i sebe i sve drugo su odmerile i iskazale i stekle su jednu beskonačnost dostojnu samog Božanstva i ništa ih ne može zameniti!   

Logički smisao može se razumeti i kao "osoba" bez osobe, "govor" bez onoga koji govori - logičko nema svog "govornika", mada ima i teško se može lišiti samog govornika i subjekta. A,  ako se ima u vidu gramatički smisao - onda u tome gledanju preteže pitanje o subjektu, odnosno o samoj "osobi" koja govori i o tome govoru.

30      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

A "osoba" koja govori i ne postoji drugačije nego kao ta njena reč. A ni ta "reč" ne može postojati drugačije nego kao sama njena osoba, odnosno to je "reč" koja govori. A to, opet, takvo gledanje na "osobu" i "reči" i nije drugo do jedno razumevanje ili shvatanje o toj "osobi" kao reči, odnosno o osobi koja je "izašla" iz  sebe i iz svoje tajanstvenosti i nepoznanosti i pokazala se u svojim govorima i rečima, a kao da i nije bila pre toga pokazivanja. I "reč" se shvata, opet, kao osoba u tom smislu, analogno prethodnom shvatanju o osobi koja postaje reč, da reč ima značenje i  u tom smislu je i njen "govor" i ona, da bi se pokazala, "govori" i zahteva druge reči i kod Miše Kulića je implicite izgrađena jedna fenomenologija te takve igre reči, - svaka reč traži druge reči i bira ih i izabrala ih je na samom svom početku. A sam takav početak je tajna!

U poglavlju "Filološko razlikovanje smisla funkcije riječi od smisla same riječi", Mišo Kulić govori o funkciji reči, odnosno o smislu te fukcije, zatim o smislu same reči i o razdvajanju smisla funkcije reči od smisla same reči i o subjektu, objektu i predikatu i njihovoj funkciji.

Ako, sad, imamo u vidu "funkciju reči", odnosno "upotrebu reči" i samu reč i njen smisao, odnosno značenje, onda je s tim i to da reči imaju značenje same po sebi, ali je to značenje i u drugim rečima, - "reči" su kao i druge "čulne stvari", koje imaju svoj "značaj", ali je to, opet, i sa drugim "čulnim stvarima".

Ali, pita se Mišo Kulić, "kakva bi to bila riječ koja istovremeno ne bi imala značenje da jest riječ?"      

Ovde treba podsetiti na tzv. jezičko pitanje, koje je Mišo Kulić formulisao odmah na početku svoje knjige, naime "da se svako pitanje može pojaviti samo u jeziku, te da je otud pitanje kao pitanje uvijek nešto jezičko. Iz toga proizlazi da je svako pitanje pitanje jezika, odnosno, da je pitanje jezika svako pitanje, jer je pitanje u jeziku, a ne izvan njega, te da o bilo čemu pitali, uvijek jezikom pitamo jezik." (str. 11). Kod Hajdegera imamo ontološko pitanje, odnosno predpitanje: zašto je uopšte ono što biva, a ne čak ništa? U knjizi Jezik prije jezika imamo tzv. jezičko pitanje, da jezikom uvek pitamo jezik.  

Luka Prošić    31

Ali,  gornje pitanje: "kakva bi to riječ bila koja istovremeno ne bi imala značenje da jeste riječ?" - potvrđuje to da reč sama sobom ima svoj smisao, odnosno značenje i da ima "sve" sobom i u tom smislu reč je, opet,  slična "osobi" koja ima "sve" i onda se izražava i "pokazuje" i ovim ovakvim stavovima ponovo se vraćamo pitanju o rečima i o nama: mi se izražavamo rečima, ali nas reči i "odgurkuju" od sebe i kao da mogu bez nas. A mi?  Zar smo izvan reči?

Metafizika “Jezika prije jezika”

Luka Prošić

A ovde je još jedna napetost. Ako reči imaju značenje i ako se traže druge reči da bi se iskazalo to značenje, onda je svaka reč "početak" upravo u tom smislu, što svaka čuva druge i traži druge reči za svoje "iskazivanje" i u tom smislu je i ta završenost i otvorenost i nezavršenost i ta potraga za drugim rečima. Svaka reč upotrebljava druge reči i jedino se tako pokazuje njeno značenje "koje tek treba da krene od svog početka ka nekom kraju značenja koje ima izvan svog sopstvenog početka" (str. 298). Ali postoji i "razlog reči", itd. Ali je reč pre "pada" završena i, prema judeo - hrišćanskoj teologiji, reč pre pada u greh, sama ta takva reč "nema pripadnost izvan sebe i nema nikakvu spoljašnju potrebu za nekom spoljašnjom riječi".

Ovde bih podsetio, pre  nego što bih izneo neka razmatranja Miše Kulića o subjektu, objektu i predikatu  i o Svetom Trojstvu (o kojima govori u trećem odeljku pod nazivom "Filološko i teogramatičko razumijevanje funkcije riječi. Sveto trojstvo i Jedna riječ") da Mišo Kulić prilazi jeziku kao delu "u kome se zbiva istina", (Hajdeger), naime, Mišo Kulić ima osećanje i  intuiciju za jezičku sferu i celinu i onda kad sagledava pojedinačne aspekte jezika.

Značenje reči "subjekt", "objekt" i "predikat" u našem  jeziku preuzeto je iz latinskog i grčkog: - subiecto /upokeimenon/ na grčkom znači podbacivanje, podmetanje   /to je podmet/; - obiecto /prosagoreoumenon/ "ima smisao bacanja ili metanja nečeg pred..." /to je predmet/; - praedico /antikeimenon/ - znači unapred reći  /kod nas prirok - ono što je pri reči, "što pririče, zapaža se da je njegovo izvorno značenje upravo ono koje bi trebalo da se nazove prorokom, jer je jedino prorok onaj koji po svome pojmu može unapred da govori." (str. 315)  U ovim gramatičkim (sintaksičkim) kategorijama odvija se naša govorna i duhovna aktivnost. Ali, ovde i nije  "stvar" u tome da se one razjasne gramatički. Subjekt, objekt i predikat su kod Miše Kulića jedna "esencijalna šema", ako bi to tako moglo da se nazove.

Ako se, na primer, imaju u vidu subjekt, objekt i predikat, tada se može postaviti pitanje "značenja" subjekta, odnosno pitanje o tome šta nas iskazuje? Ako se iskazujemo rečima, tada nas, to možda nije preterano reći, nema bez reči.

Luka Prošić    33

Ali, "mi"? Ko smo "mi" izvan reči i izvan samog "početka" kao "reči"? Mi smo u "rečima". Ali smo i izvan reči i one ne dopiru do nas? (Sam subjekt se može shvatiti tako da je i "podmetnut i predmetnut" (str. 316).

U jezičkom smislu (ali i u jednom ontološkom smislu) imamo zaista to da je sam subjekat, podmet, to što je podmetnuto i što je samo sebi podmetnuto i onda tako izmaknuto od sebe. I u tom smislu se može govoriti o tome drugom i različitom od reči. Mi ne znamo, ako tako uslovno može da se kaže, šta je to šta smo mi, dok se ne "kažemo" i u tom smislu smo  i to nekazano i to što se ne može iskazati i sam taj neizrecivi "subjekt" i to je ta dvojnost, to nekazano i kazano i u tome sam "ja" ta velika nepoznanica i nasuprot tome što sam otkrio.

A same reči? Reči su oformljene u dugom komuniciranju i govorenju i imaju čvrstine u sebi i mogu nam biti pouzdan oslonac i dostupne su svima (i "zapisane" su unutra kao sama naša "unutrašnjost" koja nam je postala dostupna i koja nam služi, i s nama je i ne možemo se nje lišiti). Ali problem je, naravno, u tome što ih upotrebljavam, što ih biram, ja sam pre njih i onda ih biram i to je taj subjekt koji i nije izrečen, koji i nije kazan i koji je samo to "najprozirnije" koje nije spremljeno za reči, i ni za jednu reč, i čeka ih i poziva i samo je i čuje ih u tome pozivanju, čuje te reči koje poziva, ali ostaje opet i izvan samog poziva i sama je tajna. A to nije samo jezičko pitanje, ali je i to takvo pitanje, koje upućuje u to nekazano i to je možda zaustavilo Hajdegera  da napiše drugi deo Bića i vremena.

 Jedno od pitanja o kome se ovde raspravlja jeste teološki aspekt jezika, odnosno teologizacija subjekta, objekta i predikata i izgrađivanje "judeo - hrišćanskog teogramatičkog Svetog trojstva." (str. 318). "Zato ove Tri Riječi funkcije jezika i jesu judeo - hrišćansko teogramatičko Sveto trojstvo, naime, vidi se da je značenje Jedne riječi, tj. jednog Boga kao istovremene razlike Oca, Sina i Svetog duha moglo da se pojavi samo iz razumijevanja gramatičkog značenja početka riječi, odnosno iz razumijevanja početka Riječi kao istovremenog trostrukog početka funkcije Podmeta, Predmeta i onoga koji  Unaprijed Govori. Otac već ranije Svetim duhom kazuje Sina, Sveti Duh već ranije Sinom kazuje Oca, a Sin već ranije Ocem kazuje Sveti Duh, jer su oni u svojoj neprestanoj ranijoj razlici jedno drugom uvek istovremeni, pa zato sebi uvijek i jesu jedan smisao koji je bez prestanka sam sebi i neki raniji smisao" (str. 318). Ovde bi se ovo izlaganje moglo završiti, ovim dolaskom u apsolutno, u to što Hegel naziva apsolutnim, koje se u jeziku pokazalo kao podmet, predmet i prirok, u logici/saznanju  kao teza, antiteza i sinteza, a u hrišćanstvu kao Otac, Sin i Sveti duh.

34      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

I samo u ovoj "šemi" jezik je sredstvo kojim se otkrivam, a ja sam i izvan jezika i toga otkrivenog.

Ili, ja sam "jezički putnik", a jezik ima jednu beskonačnu potenciju i ona je izazovna i ja je delimično realizujem.

Luka Prošić

(Belgrade)

METAPHYSICS OF LANGUAGE

Summary: The book Language Before Language by Professor Mišo Kulić is an original and speculative book on language and one of the most exceptional works of philosophy of language. Of course, there are many questions, and one of them is the question on relation between the grammatical and the logical sense, which attracts the ancient question on the relation between "being" and "thought". The fourth chapter of this book - "Hidden words of the Holy Trinity of grammatical oracle" - deals with the relationship of these two meanings, i.e. "that each sense happens always as one and the same grammatical sense", that the logical sense appears "at the same time with its grammatical person" expressed in words, and with that the question on the "person" happens the transition from the "grammatical" into the "theogrammatical", but the question of the relation between "person" and word, i.e. between "subject" and "thought" i.e. "sense" appears also, then the relation between the word itself and the "beginning" of the word and its meaning expressed with words.

Luka Prošić    35

Luka Prošić

(Belgrade)

METAPHYSIQUE DU LANGAGE

Resume: Le livre Le langage avant le langage du Professeur Mišo Kulić est un livre original et spéculative sur le langage est une parmi les plus exceptionnelles oeuvres sur la philosophie du langage. Il y a, naturellement, beaucoup de questions et l'une d'elles concerne la question sur la relation du sens grammatical et du sens logique, ce qui entraîne la question archiancienne sur la relation entre "l'étre" et la "pensée". Dans le quatriéme chapitre de ce livre - "Les mots cachés de la Trinité de  l'oracle grammatical" - on parle de la liaison entre ces deux sens, à savoir "que chaque sens apparaît toujours comme le même sens grammatical", que le sens logique apparaît "simultanément avec son personnage grammatical" exprimé en mots, et avec la question sur le "personnage" on entre du "grammatical" en "théogrammatical", mais en même temps la question se pose sur la relation entre le "personnage" et le mot, c'est-à-dire entre "sujet" et la "pensée", ou "sens", et puis entre le mot lui-même et le "commencement" du mot et sa signification exprimée par mots.

 

Luka Prošić

(Belgrad)

METAPHYSIK DER SPRACHE

Zusammenfassung:  Das Buch Die Sprache vor der Sprache des Professors Mišo Kulić ist ein originelles und spekulatives Buch über die Sprache und ein der vorzüglichsten Werke der Philosophie der Sprache. Es gibt natürlich viele Fragen, und eine davon ist die Frage über das Verhältnis zwischen dem grammatischen und dem logischen Sinn, die auch die uralte Frage über das Verhältnis zwischen dem „Sein” und dem „Denken” nachzieht. Im vierten Kapitel dieses Buches – Verborgene Worte der Heiligen Dreieinigkeit des grammatischen Orakels – spricht man über die Verbundenheit dieser beiden Sinne, nämlich „dass ein jeder Sinn sich immer als ein und derselbe grammatischer Sinn ereignet”; dass der logische Sinn „gleichzeitig mit seiner grammatischen Person” vorkommt, die durch Worte ausgedrückt ist, - und  mit der Frage nach der „Person” kommt man aus dem „Grammatischen” ins „Theogrammatische”. Es stellt sich auch die Frage des Verhältnisses zwischen „Person” und Wort, nämlich „Subjekt” und „Denken”, bzw.  „Sinn”, somit  zwischen des Wortes selbst und des „Anfangs” des Wortes und seiner Bedeutung, die durch Worte ausgedrückt wird.

36      Iskustva, IV, 11 /12 (2002).  Beograd

Лука Прошич

(Белград)

МЕТАФИЗИКА ЯЗЫКА

Pезюме: Книга Язык до языка профессора Мишо Кулича представляет собой оригинальное и спекулятивное произведение о языке; она претендует на исключительное явление в области философии языка. Круг вопросов, интересующий автора книги, - широк; однако одним из главенствующих представляется вопрос о соотнесенности грамматического и логического смыслов, впитавший в себя древнейший из вопросов – вопрос о взаимоотношении «бытия» и «мышления». В четвертой главе исследования Кулича «Скрытые слова Святой Троицы грамматического святилища» речь идет о взаимосвязи двух смыслов, то есть о том, что «каждый из смыслов совершается всегда как один и тот же грамматический смысл», что логический смысл возникает «одновременно со своим грамматическим индивидом», который проявляется в словах; мысль же об «индивиде» внушает переход из сферы «грамматического» в сферу «теограмматического». Наряду с этим автором книги поднимается вопрос о взаимоотношении «индивида» и «слова», вернее «субъекта» и «мышления» («смысла»), а также самого слова и его начала в связи со значением, которое формулируется словами.