Milovan M. Mitrović

SRPSKO KLATNO SLOBODE U REPRESIVNOM PORETKU[1]

Svaka društvena i nacionalna zajednica u toku svoga nastajanja i postojanja stvara neko svoje jezgro društvenosti - izvestan broj temeljnih duhovnih vrednosti i odgovarajućih normativnih obrazaca koji osmišljavaju, usmeravaju i uređuju pojedinačno i grupno ponašanje i delovanje i čine osnovu nacionalnog identiteta. Oko tog kulturnog jezgra kristališu se razni drugi odnosi i delovanja - u strukturalnoj, funkcionalnoj i u istorijskoj ravni. Tom kristalizacijom različitih procesa i odnosa, njihovim strukturnim ustaljivanjem i funkcionalnim uhodavanjem, uspostavlja se odgovarajući poredak, nastaju različite društvene ustanove i organizacije kao i globalni i lokalni sistemi njihovih uzajamnih veza. Takav društveni poredak nije prepreka već neophodan preduslov svake ljudske slobode - pojedinačne i grupne, nacionalne, građanske i lične. Spoljnje narušavanje ili unutarnje urušavanje nosećih društvenih i kulturnih institucija civilizovanog poretka najneposrednije ugrožava ljudsku slobodu u svim njenim vidovima.

Srpska ideja slobode je oduvek morala da se provlači kroz "iglene uši" naše dosadašnje istorije, kroz tesnac između "Scile" koja je spolja narušavala kontinuitet civilizacijskih ustanova i "Haribde" koja je podsticala grubu represiju unutar srpskog društva. Kroz celokupnu našu istoriju skoro da nismo imali generaciju koja je mogla da se rodi i na miru proživi svoj ljudski vek u svojoj državi, sa sigurnim granicama i stabilnim unutarnjim poretkom - pa ma koliko ta država bila velika i kakvo god bilo njeno unutarnje uređenje.  Spoljna "Scila" i unutarnja "Haribda" oduvek su međusobno sarađivale, pa i onda kad su, svaka na svoj način, ugrožavale našu slobodu. Sudbina naše nacionalne i lične slobode bivala je tragična kad god bi se nasukali na jedan ili na drugi preteći greben.

Ideja nacionalne slobode prožima srpsku istorijsku samosvest. Nju je retko kad obeležavalo lukavstvo uma, iako nam je upravo ono najviše nedostajalo. Kolevka istorijskog uma su civilizacijske ustanove sa dugim trajanjem, a njih nismo mogli imati u okolnostima koje smo preživljavali. Spoljna i unutarnja represija su se kroz srpsku istoriju stalno smenjivale i međusobno uslovljavale. A skoro se nikad ne dešava da se civilizacijske ustanove očuvaju u izrazito represivnom poretku, pogotovo ako on duže traje.

Umesto sistematskog izgrađivanja slobodnog poretka, Srbi su obično kampanjski rušili represivne sisteme koje su im drugi nametnuli ili su ih oni sami, često uz tuđu pomoć, dodatno učvršćivali. Slomom represivnog poretka uvek se otvaraju izvesne mogućnosti za proširenje polja ljudske slobode. Pošto sloboda nije samo puka negacija represije, to je za stvarnu slobodu nužno kontinuirano slobodno delovanje relativno slobodnih pojedinaca i grupa. Tek tada se uobličava slobodniji poredak, izgrađivanjem civilizacijskih ustanova koje služe ljudima umesto da se s njima služe oni koji unutar poretka imaju monopol moći. Zato se u poretku slobode sprečava učvršćivanje monopola moći, a funkcionalno nužna koncentracija moći stavlja se pod javnu kontrolu i podvrgava pravilima političke i pravne odgovornosti. Ukoliko se u tome ne uspe i najslobodniji poredak se ubrzo pretvara u represivni, te njegov slom predstavlja uklanjanje prepreka za slobodu ljudi.

Slom represivnih sistema je najrealniji i najčešći oblik njihovog menjanja. Iracionalna strana destrukcije globalnog sistema, uz uslov da on nije totalitaran nego samo u osnovi represivan, ogleda se u tome što se pritom obično raspadaju i njegovi uži podsistemi koji mogu biti korisni za većinu ljudi u njihovom svakodnevnom životu. Prilikom sloma sistema obično se pokidaju i bespovratno unište mnoge veze između pojedinaca i grupa koje su dugo građene, koje su i u disfunkcionalnom sistemu racionalno funkcionisale, koje su predstavljale glavno vezivno tkivo između delova koje je obezbeđivalo vitalnost celine. Ako se neki sistemi odnosa ne mogu prilagoditi izmenjenim okolnostima, najmanje iracionalan način njihovog razgrađivanja jeste onaj koji ne kida "žive i zdrave" veze i koji ne razbija matično jezgro društvenosti delova kao relativno autonomnih funkcionalnih celina. Tako se omogućuje lakše "preživljavanje" delova i onda kad celina prestaje da postoji.

Osnovno i najvažnije pravilo racionalnog postupanja prilikom uspostavljanja novih globalnih sistema odnosa jeste da nove celine, građene isključivo od starih "delova", ne treba sklapati prema starim šablonima, već prema aktualnim i budućim potrebama i prema kritički prečišćenim iskustvima iz prošlosti. Ako je sticajem kojekakvih okolnosti već propuštena prilika da se neki sistem blagovremeno preuredi i prilagodi izmenjenim prilikama i potrebama, pogotovo ako je njegovo unutarnje ustrojstvo uslovilo i prouzrokovalo njegov strukturni raspad i funkcionalni slom - novi sistem nipošto ne treba graditi na temeljima i načelima starog - čak ni onda kad ga moramo graditi od "starog materijala", od elemenata i njihovih očuvanih spojeva koji su se zadesili na mestu i u vremenu nakon raspada.

Pritom posebno brižno treba čuvati svoj kulturni identitet, ono po čemu "mi" o(p)stajemo kao "mi" - bez obzira na sve promene koje se nama dešavaju i uz obzire prema svima drugima oko nas. To je onaj deo najvrednije naše tradicije, kulturno jezgro naše društvenosti koje obezbeđuje istorijski kontinuitet, strukturni integritet i duhovni identitet srpske nacionalne i društvene zajednice. Bez ovoga nijedna zajednica ne bi trajala, ne bi se razlikovala od drugih i ne bi ličila na samu sebe - pa, u krajnjoj liniji, ne bi ni postojala.

Jugoslovensko društvo se raspalo između ostalog i  što za sve vreme svoga postojanja nije stvorilo jedno svoje kulturno jezgro, zajedničko i prihvatljivo za sve narode i građane koji su u Jugoslaviji živeli. Zato se takvo društvo nikad nije iznutra organizovalo tako da može racionalno da funkcioniše i zadovoljava potrebe i interese onih koji ga čine, niti je postiglo takav integritet koji bi ga učinio otpornim na iole jače spoljne pritiske. Sa druge strane, zato što se nije iznutra racionalno organizovalo, ono i nije od privremenog saveza postalo trajna zajednica, niti je ostvarilo neophodnu unutarnju čvrstinu i spoljnu otpornost. Čak i jednom uspostavljene društvene zajednice, kad se neracionalno iznutra organizuju, ubrzo razaraju kulturno jezgro svoje društvenosti, ugrožavaju svoj unutarnji integritet i gube neophodno potrebnu otpornost na spoljne nasrtaje.

Ove naznake imaju opšti karakter i odnose se, više ili manje, na sva ljudska društva i u svim vremenima. Jugoslovensko i srpsko društvo u tom pogledu nisu (niti mogu da budu) nikakav izuzetak od opšteg pravila uspostavljanja i razaranja ljudske društvenosti. Izuzetno aktualan teorijski i praktični značaj imala bi istinita i pravovremena svest o ovoj društvenoj strukturno-istorijskoj pravilnosti.

Već se pokazalo, sa svom tragikom zakasnele društvene samosvesti, kako jedno disfunkcionalno "društvo" (jugoslovensko) nije moglo da postane politička i kulturna "zajednica" i zašto se, kao takvo, raspalo. Njegovim raspadom jedna kulturna i istorijska "zajednica" (srpski narod) prinuđena je da se politički samoorganizuje kao funkcionalno srpsko društvo, da se ne bi raspalo i kao etnička zajednica. To je neosporan zaključak koji se danas nameće i koji ne bi smeo da doživi sudbinu tragične naknadne pameti kakva bi ga sigurno snašla ukoliko se već sad ne bi imao u vidu u svim aktualnim projektima uspostavljanja i organizovanja savremenog srpskog društva.

Najveća aktualna opasnost po srpski narod jeste iracionalna istorijska inercija. Nju bi mogla da otkloni samo jedna nova (alternativna) i racionalna društvena projekcija optimalnih današnjih i budućih oblika srpskog društvenog organizovanja i delovanja. Sasvim je izvesno da se racionalna društvena projekcija može (i mora) zasnivati na istinitom uvidu u stvarne tokove bliže i dalje srpske prošlosti i realne potencijale kojima se danas raspolaže. To znači da se praktični politički projekti moraju temeljiti na istinitoj istorijskoj i društvenoj samosvesti mnogo više nego na iracionalnim slikama prošlosti i nerealnim predstavama sadašnjosti i budućnosti.

Istorijska ukorenjenost omogućuje kontinuitet zajednice i očuvanje sopstvene "tačke oslonca" oko koje se slobodnije i prema konkretnoj potrebi "oscilira" u vremenu i prostoru. Tako se, prema potrebama i interesima, mogu pomerati težište delovanja, oblici organizovanja, modeli povezivanja s drugima. Istorijsko-kulturna i društveno-strukturna "tačka oslonca" mora biti relativno stabilna i vrlo elastična, ali nikad se ne sme kruto fiksirati niti potpuno relativizirati. Samo takva, ona nam može pomoći da se drugima približavamo a da se od samih sebe ne udaljujemo, da se od drugih odbranimo a da sami sebe ne ugrozimo.

Što se srpskog naroda tiče, on je neoprezno i lako izgubio svoju istorijsku, a još uvek nije pronašao svoju savremenu strukturnu "tačku oslonca", pa se danas i za "slamku hvata" - makar to bila i samo "jedna slamka među vihorove". Aktuelne srpske "oscilacije" oko neodređenog i nesigurnog "oslonca" nužno  su nepravilne i bez racionalno projektovanog smisla.

Mnoštvo je primera srpske iracionalne istorijske inercije, ali i aktuelnog levo-desno tumaranja, kako u istorijskom vremenu tako i u društvenom prostoru. Predugo se miruje kad treba delovati. Potom se eruptivno reaguje, a zatim grozničavo i žustro deluje i onda kad je poželjno smirivanje. Predugo se i nečasno ćuti o onom o čemu bi se moralo govoriti, da bi se počelo govoriti i ono o čemu je pametnije ćutati. A tada, muklu i predugu tišinu zamenjuje duga i nezaustavljiva galama u kojoj svi govore, a niko nikog ne sluša. To ima isti (nikakav) komunikacijski efekat, kao i ćutanje, ali se ipak teško i retko zamenjuje dijalogom. Galama mnogo češće  prelazi u svađu koja se u najboljem slučaju završava prekidanjem odnosa i novim podmuklim ćutanjem. Ovo je dominantan obrazac odnosa i komunikacije među pojedincima, ali i među grupama, pa i sa susednim narodima.

U ideološkoj, političkoj i duhovnoj sferi decenijama se zastranjivalo "u levo". Iako je mnogo ranije bila potrebna i poželjna "desna korekcija", zbog preterivanja i kašnjenja danas nam preti "desni radikalizam" kao novo-staro naše zastranjivanje. Levi "internacionalizam" je razarao duhovne temelje autohtone srpske kulture, pomutio nacionalnu samosvest i ugrozio srpski društveni i kulturni identitet. "Desni radikalizam" je ljutita, inadžijska i preterana reakcija koja, kao akutna "nacionalna vrućica", može da bude kobna po oslabljeno i neotporno srpsko nacionalno biće.

Militantni ateizam je posebno ugrozio tradicionalnu versku duhovnost, pogotovo tamo gde nije postojala klerikalna tradicija i čvršća crkvena organizacija (u slučaju pravoslavlja). Ideološki slom ateizma širom je otvorio vrata i uklonio poslednju prepreku militantnom klerikalizmu, pogotovo tamo gde je takva tradicija očuvana i gde se mogla osloniti na kontinuitet jake (i bogate) crkvene organizacije. Zato su katolički prozelitizam i islamski fundamentalizam ponovo umarširali na jugoslovenske prostore i zapretili velikim nesrećama koje su istorijski sa njima povezane.

U ekonomskoj oblasti i svojinskim odnosima srpsko klatno se klatilo od "eksproprijacije eksproprijatora" i "podruštvljavanja" i onog što je uvek i svuda bilo najracionalnije stvarano, čuvano i korišćeno kao privatno, do "reprivatizacije eksproprisanog" na način koji legalizuje krađu, otimačinu i prevare na štetu i javnih i privatnih vlasnika. Tako se prvo uzimalo od jednih, da bi se kasnije dalo drugima. Takvo "ljuljanje" svojinskog klatna pogoduje kriminalcima da se bogate uz državnu potporu, a potkopavaju se i temelji države koja se i bez toga opasno ljulja.

Posledice takvog "hokus-pokus" klaćenja omogućuju paradoks personalnog kontinuiteta vladajuće elite i u uslovima raspadanja države. Pre pola veka, siromašni su došli na vlast zato što su bili siromašni. Svoj ideološki legitimitet oni su preobličili u pseudo- pravni legalitet i obogatili se vršeći vlast. Kad su ostali bez ideološkog legitimiteta, pozvali su se na pravni legalitet, upotrebili svoje privilegovane pozicije i faktičko bogatstvo i zadržali vlast koju su i ranije imali. Dok su se oni prebacivali sa "leve" na "desnu" stranu država se raspala, a oni su se obogatili.[2]  Kao "siromašni levi" stigli su do vlasti koju danas najsigurnije čuvaju bogati, kapitalom koji podnosi svaku etiketu, i "levu" i "desnu". Kako kojoj bude moda dolazila, i one će se menjati, ali oni koji vladaju biće jedni isti. Socijalno klatno se ljulja od vlasti do bogatstva i od bogatstva do vlasti i drugde. Problem sa aktualnim srpskim društvom je u tome što je u njemu "vlasti" sve više, a "bogatstva" sve manje, a i to malo bogatstva i to mnogo vlasti sabira se u sve manje ruku - i to jednih te istih. Zar se samo zato klatilo srpsko socijalno klatno čitavih pola veka? Ne zna se šta je dalo gore rezultate - "napred u komunizam" ili "nazad u kapitalizam", "nazad ulevo" ili "napred udesno". Nije ni čudno, jer je najmanje bilo promišljenog i opštim potrebama prilagođenog pomeranja u levo ili u desno, pažljivog osmatranja napred i stalnog osvrtanja unazad.   

Nerealne su i neracionalne srpske nacionalne projekcije. Stremi se nemogućem, a propušta se moguće. Oni koji se danas zalažu za maksimalne nacionalne ciljeve, ranije nisu štitili ni minimalne. Ne tako retko i sami su ih ugrožavali, a nije isključeno da to ponovo učine. I sve to jedni te isti, i više puta uzastopce! I kad nisu isti, javni akteri i obrasci njihovog delovanja samo se prividno razlikuju. Pošto su međusobno jako slični, i onda kad nisu sasvim istovetni, oni se na paradoksalan način uzajamno dopunjuju, (bez)uspešno smenjuju na vodećim pozicijama i obezbeđuju kontinuitet jedne loše, nepromišljene i neodgovorne nacionalne politike - pored svega što se zbiva na srpskoj nacionalnoj "klackalici". Iza "slepih vidovnjaka" nastupaju "nepraktični praktičari", a jednima i drugima alternativa su "dalekovidi žmurači" koji sve što slučajno postignu proglase za svoje "istorijsko ostvarenje", dok stvarne istorijske domete drugih uporno pretvaraju u "trule tvorevine".

Zbog svega ovog srpsko nacionalno klatno danas nema sigurnu tačku oslonca. Ona je udaljena od srpskog istorijskog i strukturnog težišta, amplitude njegovih oscilacija su nepravilne i prevelike, a istorijski i aktualni ciljevi svekolikog kretanja su međusobno ekstremno i neracionalno suprotstavljeni. To neposredno kida istorijsku spiralu srpskog razvoja, dovodi u pitanje društveni prosperitet i kulturni identitet, opasno ugrožava srpski narod kao celinu i ogromnu većinu onih pojedinaca koji žive u srpskom društvu. Gubi se dragoceno vreme, neracionalno se troši veoma ograničena društvena energija i rasipaju se dobra s kojima se inače oskudeva.   

Jedni deluju u svom sebičnom interesu, "kolju vola za kilo mesa" i za svoju malu korist čine ogromnu društvenu štetu. Uz pomoć vlasti ili neposredno sa vlasti lažu, kradu, varaju i razaraju sva materijalna i duhovna dobra srpskog naroda, ona koja su prirodno nasleđena ili su istorijski stvorena.

Drugi se s njima takmiče u nanošenju opšte štete narodu, otimaju se oko vlasti i imovine i ubijaju nadu u mogućnost bolje alternative za srpsko društvo. Međusobna borba srpskih elita oko društvenih dobara ugrožava sama ta dobra, a na duži rok ni borećim elitama ne obećava ništa dobro. Iz njihovog često surovog i prljavog međusobnog obračunavanja trenutnu korist mogu da izvuku samo pojedinci, ali i njima je teško da svoj dobitak trajnije osiguraju, jer "kolo sreće se okreće" i to prilično brzo. Stvarnu i trajnu korist iz ovakvog "rata svih protiv sviju" mogu da izvuku samo oni koji spolja vrebaju priliku da se dočepaju željenog plena, koristeći srpsko unutrašnje obračunavanje kao priliku koja se ne sme propustiti.

Prilike koje su pogodovale spoljnim i unutarnjim "lešinarima" nisu izostajale ni u jednom periodu srpske istorije, ali retko kad ih je bilo toliko "povoljnih" kao danas. U poslednje vreme one se umnožavaju, uvećavaju i međusobno kumuliraju. Srpsko istorijsko posrtanje i današnje tumaranje po "bespućima povijesne zbilje" (Tuđman) poprima različite oblike, ali suština mu je ista: srpsko društveno klatno srlja ka ekstremnim tačkama, uz rizik da se "otkači" u osloncu, da "izvisi" na svom umišljenom stanovištu i ostane na marginama tekućih globalnih društvenih procesa.

Vrteška na kojoj smo se našli ubrzava se, pa nije čudno što nam se tako silno "vrti u glavi", što nam se čini da se sve "okrenulo naopačke", da je "ceo svet poludeo", da će "skoro propast sveta". U svojoj istorijskoj i društvenoj samorefleksiji ne razlikujemo uzroke od posledica, povoljne od nepovoljnih okolnosti, racionalne od iracionalnih (re)akcija. A ne razaznajemo dobro ni da li smo sebi našli mesto u Nojevoj barci, niti znamo kuda barka plovi, na kakav pogon, ko joj je kormilar i kako da se spasavamo ako se ona nasuče na kakav greben na svome putu.

Pitanja bez odgovora je mnogo, ali ovom ("vrtoglavom") nemirnom stanju prethodilo je jedno drugo "mirno" i "neupitno" - stanje u kojem je bilo poželjno "pustiti mozak na otavu", a moglo se ugodno proživeti i bez upotrebe glave. Tada je bilo obilje odgovora, a malo pitanja, izgledalo je da je "sve na svome mestu" i to na najbolji način ("kao nigde na svetu") i zauvek.

Upoređivanjem dva sukcesivna društvena stanja uočava se naše pravilo socijalnog klatna: kad god se ode u jednu krajnost obavezno se, kad-tad stigne i do druge, sasvim suprotne - i "opet Jovo nanovo". Kad odgovori uguše javna pitanja, pitanja će se tajno namnožiti i odbaciti javne odgovore; posle perioda u kojem se radi "osim sveta", obavezno dolazi vreme kad se "ubiru plodovi" takvog posla. Izlaz iz socijalnog i istorijskog lavirinta u kojem se tumara levo-desno, posrće i uspravlja, pada i uzdiže - u načelu je sasvim lak, a u životu veoma težak. Teško ga je jasno videti, a još je teže smoći dovoljno snage, pameti i umeća da se iracionalna inercija savladava racionalnim projekcijama. Da se "klin klinom ne izbija", da se ne uzvraća "istom merom" nego uvek "drugom merom".

To ne znači neizostavno "ko tebe kamenom ti njega hlebom" nego samo da na silu ne treba odgovarati samo silom nego i mudrošću, na laži samo lažima nego istinom, na zlo sprečavanjem zla i svojom vrlinom. Samo tako može se, možda, isplivati iz iracionalnog vrtloga, prekinuti lanac zla i splesti venac "onih drugih" ljudskih dela bez kojih ni ljudski život ni društvena istorija nemaju nikakvog smisla. Svako vreme ima svoje "lance" i svoje "vence". Svaki lanac ima svoje "kovače", a svaki venac svoje "pletače". Jedno vreme više pogoduje jednima, a drugo drugima. Niko ne može, ako nije genije ili Bog, da iskoči iz svoga vremena pošto ono sustiže i one koji mu izmiču i susreće one koji mu hrle. To što se akteri svakog vremena međusobno susreću, udružuju ili sudaraju, što im se putevi ukrštaju ili poklapaju znak je da i najgore vreme ne nosi sve najgore, ali da i najbolje može doneti veliko zlo. Verovatno su i stoga svi ljudi i svi narodi, svako u svom vremenu i svako na svoj način, predodređeni na slobodu izbora i odgovorni su za izabrano. Izuzeci su retki i dobro je što je tako.

---

[1] Ovaj rad je napisan početkom 1992. godine. Ovih dana i nedelja 2000. tokom "srpske oktobarske revolucije" Srbija preživljava euforiju oslobođenja od represivnog poretka. Srpsko klatno je, još jednom, u ekstremnom položaju - koji je i najrizičniji za trezveno kritičko procenjivanje. U znak poštovanja prema meni dragom profesoru Ljubi Tadiću, od kojeg sam se učio kritičkom mišljenju, odlučio sam da u osnovi ne menjam prilog koji sam ranije namenio za ovu priliku. A i zbog onih drugih čije će nade da je u Srbiji najzad "svanula sloboda", kao i više puta ranije, biti u mnogo čemu izneverene.  

[2] U izvesnom smislu to je i bio ne uvek deklarisani, ali ni sasvim skrivani cilj socijalističke revolucije: bogati će postati siromašni, a siromašni će biti bogati. Obmana se sastojala u tome što se to desilo samo "nekima" - a obećano je svima.