Dobrica Ćosić

LJUBOMIR TADIĆ U MATICI KRIZE

Živimo u ruševinama srpskog dvadesetog veka, od čije prašine i dima jedva razaznajemo ljudska lica. U našem javnom životu, najvidniji su najbeznačajniji ljudi ovoga doba. Beznačajni postaju značajni - rušenjem značajnih. Opskurni politikanti su postali "lideri stranaka". Dojučerašnja ideološka posluga centralnih komiteta Saveza komunista, glasonoše su liberalne demokratije i antikomunizma. I nekadašnji Udbini doušnici su borci za ljudska prava. Presvlačenje je izvršeno hitro, "u hodu". Arogancija je zamenila stid. Titova autokratija se nastavila supružničkom autokratijom. Tiranija laži je produžena liberalističkom legitimizacijom laži. Živeli smo u monoide- ološkom društvu; sada smo u retardiranom multiideološkom društvu. Ortodoksne levičare su smenili kriminalizovani levičari. Politički desničari svoj nezasluženi trijumfalizam dokazuju lažnim žrtva- ma pod "boljševičkom tiranijom". Javno likuju intelektualci koji tvrde da je najveća srpska greška što se Srbi 1991. nisu odrekli sebe. Njima se pridružuju intelektualci koji su svoju javnu aktivnost uvek zasnivali na "odnosu snaga". Ta komformistička i kameleonska bulumenta, čini sve da dokaže da u Srbiji nije postojala antitoistička opozicija, da su srpski "disidenti" bili samo foliranti, ako nisu bili i ono najgore.

Ali, evo knjige jednog od nekolicine najistaknutijih predstavnika antititoističke opozicije.

Ljubomir Tadić je objavio najznačajniju političku knjigu u poslednjoj deceniji srpskog 20. veka: U matici krize. U srpskoj pomrčini, ta umna svetlost još nije primećena. Izdavač "Čigoja" odštampao je 300 primeraka te knjige. Taj Žarko Čigoja je precenio srpsku pismenost: u Srbiji nema danas ni 300 politički pismenih Srba. Postoji li jači dokaz u kolikoj i kakvoj krizi su narod i ljudi o kojima se govori i za koje se govori u knjizi U matici krize? Ako postoji, on nije u srpskoj svesti.

Ljubomir Tadić, profesor filozofije politike i nauke o politici, jedan od najznačajnijih oponenata titoizmu i komunističkom totalitarizmu u Brionskoj Jugoslaviji i njenom posthumnom ostatku u permanentnoj agoniji, smatra "izjašnjavanja o događajima u toku" intelektualnom i moralnom dužnošću i odgovornošću najvišeg reda. To svoje načelo, Ljubomir Tadić je potvrđivao čitavim svojim stvaralačkim životom i sa doslednošću koju nije dosegao ni jedan njegov savremenik.

Svestan rizika izjašnjavanja o događajima u toku i ljudima -akterima od kojih i oni najbolji po onom Ničeovom "da ljudi ne znaju šta čine", jer ishodi velikih događanja su uvek istorijski neizvesni i višeznačni, pisac u knjizi U matici krize izjašnjavanje poima kao ispovest, a vrednost ispovesti uslovljava iskrenošću. Pritom, Tadić nije liričar koji iskrenost smatra vrednošću po sebi; on je naučnik i moralist koji vrednost iskrenosti uslovljava objektivnim, argumentovanim istinama.

Izjašnjavanje o događajima u procesu kao javno delovanje, znači malo ili ne znači ništa, ako u činu javnog govora nije sadržana i moć predviđanja ishoda zbivanja. Tu predvidničku moć imaju samo retki, izuzetno daroviti ljudi; s tom se moći, ako je prati adekvatno delo, stupa u istoriju svog jezika, kulture, društva i naroda. Uveren sam da tu srećnu sudbinu ima i Ljubomir Tadić.

Intelektualnom evolucijom od marksiste antidogmatičara i socijaliste antistaljiniste, do rasudnog, znalačkog i kreativnog kritičara prema svakom zatvorenom filozofskom sistemu i ideologizovanoj doktrini, izvio se saznajni, stvaralački i borilački lik Ljubomira Tadića.

Knjiga U matici krize takvu evoluciju ubedljivo potvrđuje, a na kome će se filozofskom horizontu da okonča Tadićeva duhovna putanja, pokazaće knjiga koju piše i koje će napisati.

Mene zadivljuje prostrano znanje o svakoj temi o kojoj govori, kompetencija za dijalog i raspravu sa svim sabesednicima i neistomišljenicima, snaga ubeđenja i moralna odgovornost za javnu reč i čin, a sve to nosi borilačka strast za istinu, slobodu i pravdu. Svaki Tadićev iskaz, stav i javni postupak, prožeti su razgranatom i bogatom osećajnošću, borbenim temperamentom i ubedljivom dobrotom. Malo je, zaista je malo, naših savremenika ravnopravnih Ljubomiru Tadiću po intelektualnoj i moralnoj snazi i čovečanskim vrlinama.

Kazujem to na ovom mestu i u ovoj prilici zato što sam ubeđen da je naša nacionalna kriza uzrokovana i krizom ljudi; krizom darovitih ličnosti prisutnih u politici, javnom životu, kulturi, ustanovama; krizom sposobnih, moralnih, odgovornih i valjanih ljudi na položajima i mestima na kojima se odlučuje o nacionalnim, državnim, društvenim ciljevima i poslovima gde treba da se brine o životu i sudbini ljudi i naroda. U našem društvu i sadašnjici u kojima se ne uvažava nikakav i ničiji autoritet, u kome se svaki vredan, uspešan, značajan čovek lako unižava i ruši, u poretku posuvraćenih, poreknutih i lažnih vrednosti i stihijnog, prostačkog nihilizma, pod krovom ove kuće, smatram,  treba braniti pametnog od glupaka, darovitog od jalovaka, čoveka od nečoveštva i odati priznanje svakom delatniku i stvaraocu koji priznanje zaslužuje. Ako to ne činimo, istupamo iz istorije.

Knjiga U matici krize obavezuje me da podsetim slušaoce i čitaoce, da Ljubomir Tadić pripada onoj malobrojnoj intelektualno nekomformističkoj eliti srpskog društva koja je u jugoslovenskim šezdesetim godinama politici partokratske oligarhije na čelu sa svojim monarhom - odlučno izgovarala Ne. Na tom osporavanju politike i prakse Saveza komunista Jugoslavije i Srbije, organizovala se socijalističko-demokratska, antinacionalistička, humanistički orijentisana srpska opozicija. U vodećem jezgru srpske opozicije titoizmu protagonistički i aktivno je delovao Ljubomir Tadić sa grupom profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta, koji su 1974. konačno prognani sa svojih radnih mesta, lišeni profesije, izloženi policijskim progonima i političkim napadima i klevetama partijskog vođstva i njegove ideološke žandarmerije, u novinama, na radiju i televiziji. Knjiga U matici krize, svojim pretežnim delom izvanredno predstavlja ne samo ideje i shvatanja njenog autora, nego i dobar popis ideja i shvatanja većinskog jezgra srpske opozicije titoizmu i njegovim sledbenicima do današnjeg dana. I ne samo njima nego i nosiocima retardirane nacionalne ideologije poražene u antifašističkom i građanskom ratu, kao i aktivistima komformističke ideologije domaćeg mondijalizma - duhovne transmisije potčinjavajuće globalizacije i amerikanizacije sveta.

Imenovaću samo osnovne teme i teze u javnom izjašnjavanju i raspravama Ljubomira Tadića, sabranih u knjizi U matici krize.

U socijalističkoj Jugoslaviji vođen je permanentan građanski rat od njenog osnivanja do njenog sadašnjeg, posthumnog ostatka Savezne Republike Jugoslavije. Započet revolucionarnim terorom, eksproprijaciom industrijskog, gradskog i seoskog kapitala, demaskiranjem narodnofrontovske politike kao diktature Komunističke partije, nastavljen staljinsko-titovskim terorom i logorima posle 1948, ideološkim dogmatizmom koji je i u samoupravnoj verziji po svom političkom biću ostao staljinistički, ideološkim obračunima sa neistomišljenicima i svim skretanjima sa generalne linije - Đilasom, anarholiberalima, Aleksandrom Rankovićem i rankovićevcima, praksisovcima, studentskom pobunom 1968. i njenim protagonistima, protivnicima ustavnih amandmana i konfederalističkog ustava 1974, hrvatskim separatističkim pokretom, slovenačkom "cestnom aferom",  srpskim liberalima, srpskim nacionalistima, antisocijalističkim pojavama u književnosti, "crnom talasu" u filmu, socijalnom kriticizmu u slikarstvu, represijama u ime "moralno-političke podobnosti" i protiv "verbalnog delikta", borbom protiv albanskog, hrvatskog i slovenačkog separatizma, sve do otcepljenja Slovenije, Hrvatske, Makedonije, i Muslimana i Hrvata Bosne i Hercegovine... čitavim trajanjem Titove Jugoslavije trajali su ideološki, građanski i međunacionalni sukobi koji su prirodno i neminovno 1991. prerasli u pravi, oružani rat s genocidnim vidovima, sve do američko-natovske okupacije Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. A u posthumnom ostatku Titove Jugoslavije, u režimu supružničke autokratije i njene kriminalizovane vlasti, nastavlja se politički, ideološki i ekonomski građanski rat sa izgledima da se prevede i u pravu socijalnu i nacionalnu tragediju.

Za takvu evoluciju Jugoslavije, Ljubomir Tadić ne vidi krivca u socijalizmu, nego u njegovom "boljševičkom prividu" i konvergenciji sa politikom Zapada sve do trijumfalističkog ishoda "hladnog rata" i propasti Sovjetskog Saveza. U ovoj tezi, dopunio bih shvatanje Ljubomira Tadića  uverenjem da Jugoslaviju nije razorio samo "boljševički privid" socijalizma nego sama priroda i politička suština te državne tvorevine nastale iz srpske i savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. Razaranje Jugoslavije započelo je odmah posle njenog stvaranja - masovnom peticijom Hrvata za Republiku, Vidovdanskim ustavom koji je izglasan bez Hrvata i većeg dela Slovenaca, zakonom o zaštiti države, nedemokratskom strukturom Kraljevine, ubistvima hrvatskih prvaka u Narodnoj skupštini, Kraljevim uvođenjem Šestojanuarske diktature, stvaranjem Banovine Hrvatske i konačno nacionalnim raspadom jugoslovenske vojske 1941. i bezotpornim, čak sa oslobodilačkim osećanjem u prihvatanju nacističke okupacije dobrog dela Hrvata i znatnih delova ostalih jugoslovenskih nacija, da bi se ta "velikosrpska" i "veštačka tvorevina" egzistencijalno, de facto okončala hrvatsko- ustaškim, muslimansko-ustaškim, albansko-fašističkim i mađarsko- nacističkim genocidom nad srpskim narodom u toku Drugog svetskog rata.

U matici krize je tematski i sadržajno izuzetno bogata knjiga. Ona nije samo hronika Tadićevih kritičkih i opozicionih reagovanja na društvenu stvarnost Titove Jugoslavije i njenog posthumnog ostatka, reagovanja na vladajuću ideologiju nosilaca vlasti i njihove političke posluge; u toj knjizi su iskazi o nacionalizmu i šovinizmu, teorijske rasprave o politikološkim problemima, polemike sa "mondijalistima", liberalima i "mirotvorcima" Beogradskog kruga; u toj se knjizi raspravlja sa teorijskim i ideološkim neistomišljenicima o glavnim pitanjima poretka i državnog uređenja; u ovoj knjizi su iskazane Tadićeve teorijske koncepcije o socijalizmu, demokratiji i srpskom pitanju kao demokratskom i državnom pitanju; u ovoj knjizi je izložena i argumentovana kritika američkog imperijalizma, ideologije ljudskih prava u funkciji "novog svetskog poretka" kao i antisrpske politike Nemačke i Evropske unije. U knjizi U matici krize dramatično se odražava čitavo istorijsko razdoblje Jugoslavije i odnosa Evrope i sveta prema zbivanjima na tlu Titove i Miloševićeve Jugoslavije. To je bogata hronika socijalnih i političkih zbivanja i spektralna panorama ideja i političkih shvatanja u prelomnom dobu jugoslovenske države, u devetoj deceniji ovoga veka: to je knjiga dragocene dokumentarnosti o stanju duha, morala i osećanja naraštaja titovske i posttitovske ere u Srbiji. U matici krize iskazane su i osnovne ideje i težnje srpske antititoističke opozicije, njenog najrazumnijeg i najnaprednijeg dela, koje svestrano predstavlja Ljubomir Tadić, u mom doživljaju najznačajniji politički mislilac u svom naraštaju.

Nije Ljubomir Tadić intelektualac bez zabluda i grešaka, nit su svi iskazi u ovoj knjizi vrednosno nadživeli čas u kome su napisani ili izgovoreni. Tadić je čovek ideološkog doba i velikih istorijskih prekretnica u kojima je i stenje, a ne samo ljudi, menjalo stajalište. Ima u U matici krize i ideološke isključivosti i jake strasti idejno opredeljenog čoveka kome je doslednost ponekad sama časnost, pretpostavljena argumentaciji stava. Ali nema laži. Nema svesne nepravde i polemičke zlobe prema protivnicima i neistomišljenicima. Tadić je revolucionar, reformator i borac, pa u vatri borbe, u tmuši srpskog javnog mnjenja, prirodno i neminovno, nije svaki njegov javni čin bio u svemu racionalan i svaka njegova reč bila tačna. Ljubomir Tadić je, po mom uverenju, malo grešio da bismo između njegovih pogrešnih iskaza i teza uspostavljali simetriju sa onim razumnim i značajnim što je činio i istinama koje je napisao i izgovorio. I ja, ne zato što sam njegov poštovalac i prijatelj, nego zato što sam ubeđen da je, kako rekoh, srpska kriza i kriza umnih ljudi, neću u ovoj prilici da dokazujem banalnu istinu: i Tadić je grešio. Uostalom, ja nemam ni znanje da kritikujem Tadićeve eventualne teorijske zablude i greške. Govorim samo o onom što mi se čini da razumem.

U matici krize, kako u predgovoru tako u svim raspravama, dijalozima i člancima, Tadić se predstavlja kao moralist, slobodoumnik i patriota visoke doslednosti. Svoj patriotizam on ne temelji na tribalističkim i nacionalno-egoističkim osećanjima i shvatanjima, nego na načelima slobode, pravde i istine. On ne brani srpstvo kao srpstvo nego ga brani kao ljudsku, nacionalnu i građansku slobodu, kao ljudsko, nacionalno i građansko pravo, kao ljudsku i hrišćansku pravdu najkraće rečeno: Tadić brani ugroženi srpski narod koga je "međunarodna zajednica"“lišila prava koja je priznala svim narodima Jugoslavije. Tadić brani srpski narod koji je životno ugrožen sankcijama, blokadom i nepravdama Amerike i Evropske unije, a to čini kao prosvećen demokrata i uman humanist.

U vremenu ograničenom prilikom i mestom gde govorim, nisam u mogućnosti da predstavim sve glavne sadržaje U matici krize, pa ni da označim njene tematski najznačajnije sadržaje; pokušaću da skrenem vašu pažnju na stavove o odnosu istine i politike, iako to nije tema u kojoj se Tadić filozof politike u ovoj knjizi teorijski potpunije iskazao, jer je to učinio u svom delu Nauka o politici. U ovim danima naše opšte duhovne i moralne pometenosti, odnos istine i politike, odnosno smisao istine u politici, smatram najaktuelnijom temom i izazovom za razmišljanje koje nam se nudi U matici krize.

U shvatanjima političkog delanja i govora, Tadić je i filozofski i iskustveno svestan antiteze politike - istine, ali se ne miri sa njihovim konačnim razlazom. Stari i večni sukob istine i politike, rešavali su svi filozofi od Platona do današnjih dana. I svagda su ljudi politike i vlasti smatrali neprijateljima one koji govore istinu. Jer ona je jedini opštevažeći kriterijum reči i prakse ako joj se i ne priznaje uloga Aristotelove individualne i kolektivne katarze. Nasuprot uvreženoj tradiciji koju obnavljaju protagonisti svih političkih ideologija, tumači“"državnih razloga" i demagozi o nepomirljivosti istine i politike, čime se moral konačno izbacuje iz političke sfere, Tadić istinoljublje smatra prvom vrlinom politike i funkcijom javnog mnjenja. U istinu se u retoričkom iskazu zaklinju i tirani, vlastoljupci i podlaci. Ni oni ne pristaju da žive u svetu bez istine, jer bi time i vlast i sebe moralno delegitimisali. A svaka vlast teži da se zasniva makar na prividu moralnosti i prava. Tadić zna da Makijaveli i Spinoza misle da država nije dužna da prizna viši zakon od interesa svoje bezbednosti, niti su komunistički ideolozi bili spremni da prihvate viši cilj od "izgradnje socijalizma" i "srećne budućnosti". Uprkos takvom iskustvenom saznanju, Tadić ne prihvata načelo "cilj opravdava sredstvo". Ako se kao član Komunističke partije i mladić u izvesnim prilikama ubeđeno ili neubeđeno priklanjao tom načelu, Tadić kao teoretičar i filozof politike u svojim raspravama, intervjuima i polemikama odbija to načelo i bori se protiv njegovog korišćenja. On nije, naravno, ubeđen da svet treba žrtvovati istini, ali je ubeđen da politika koja ne uvažava istinu gubi svoj opšteljudski smisao. U matici krize, njen pisac i govornik, neće se odreći činjeničke istine, iako je kao filozof svestan njene vremenske ograničenosti i privida fakticiteta. Njemu nije bio neophodan Hobsov autoritet da shvati cenu i značaj istine u politici; on iskustveno zna da svi ljudi prihvataju one istine koje su im korisne ili im pričinjavaju zadovoljstvo. To iskustvo ne pretvara u legitimnost političke prakse kojom se za amoralnost amnestira vlastodržac. Od ljudi na vlasti, Tadić zahteva uvažavanje činjeničke istine; on istinoljublje i pravdoljublje smatra socijalnim i moralnim odrednicama politike kao javnog delanja za opšte dobro. Ali kao filozof politike, Tadić činjeničke istine podvrgava kritici sa stanovišta racionalnih, filozofskih istina, otvarajući društvu perspektivu viših vrednosti i viziju idealnog društva koje je u poslednjoj konsekvenciji - utopija. U Tadićevim društvenim i političkim vizijama, sadrži se utopijski ideal kao perspektiva ljudske mogućnosti. Kako ja razumem Tadićevu političku filozofiju i njen socijalni sadržaj, on teži društvu u kome bi ljudska ličnost imala optimalne mogućnosti za samorealizaciju. To je društvo jednakosti u pravima i mogućnostima razvoja ljudske ličnosti; to je društvo humanizovane međuljudske zavisnosti izražene u solidarnosti; valjda je to onaj "istinski socijalizam", koji po sebi nije "srećno društvo", nego je društvo slobode, solidarnosti i integralnih ljudskih prava.

U čitavom svom javnom životu, delanju i izjašnjavanju, Ljubomir Tadić se borio protiv "organizovanog javnog laganja", ka ko je Hana Arent srećno formulisala savremene metode borenja protiv istine. Sve totalitarne države, autokratije i tiranide, danas i totalitarna demokratija zapadnih društava, služe se "organizovanim javnim laganjem". Tu gde postoji "organizovano javno laganje" tu vladaju prividi; tu je javno mnjenje privid i u manipulaciji centara moći. Ako smo u doba "hladnog rata"”mogli da govorimo da je "organizovano javno laganje" svojstvo totalitarnih režima, mi smo danas primorani da uvidimo da je "organizovano javno laganje" imanentno svojstvo i demokratskih režima, tačnije, totalitarne demokratije. Živimo u civilizaciji u kojoj čak i nezavisno od političkog karaktera vlasti, postoji i deluje institucionalizovana manipulacijska moć totalitarnog karaktera, pa je uprkos progresu kao "napretku u slobodi" u Hegelovom značenju progresa, nastala najdublja kriza istine u novovekovnoj istoriji. Blagodareći elektronskim medijima, svet je obavešteniji no ikad u istoriji, a istina je najmanje u mnjenju i opštoj svesti. Mi, zaista, živimo u svetskoj krizi istine. Srpski narod je žrtva sveopšte krize istine. "Laganje je prvi korak ka ubistvu", lucidno je uvidela Hana Arent. Laganje o Srbima je bio prvi korak ka ubistvu srpskog naroda. I to ubistvo je izvršeno ustaškim, džihadskim i albanskim genocidima; to ubistvo je izvršeno obespravljenjem srpskog naroda, komadanjem njegove celine, porobljavanjem i izgonom srpskog naroda iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Lažima o velikosrpskom hegemonizmu i agresiji srpskog naroda, pripremljen je i prikazan legitimni izgon Srba sa svojih životnih staništa; "organizovanim javnim laganjem" su opravdane međunarodne sankcije, blokada i agresija NATO pakta na Srbiju. Laganjem o ljudskim pravima i humanitarnoj katastrofi Albanaca, opravdan je mali svetski rat protiv Srbije, pripremljena je okupacija Kosova i Metohije, a priprema se i pravna predaja te srpske teritorije Albaniji. Laganjem o ljudskim pravima nagoveštava se i aneksija Bačke i Severnog Banata Mađarskoj. Laganje je uvod u rat; laganje je psihološki i informacijski rat koji danas vrše svemoćni elektronski mediji u  korist centara moći i njihovih imperijalnih strategija - Amerike, Evropske unije i militantnog islama. Laganje danas ima globalistički karakter. Čitava planeta je zagađena i zagađuje se lažima. Stupili smo, dakle, u globalizaciju "organizovanog laganja". Danas su bez većeg značaja retoričke činjeničke istine i to je novina; televizija proizvodi ubedljivije činjeničke istine - slike istine. Racionalne i civilizacijske istine su nekorisne gospodarima sveta i njihovim globalističkim ideologijama. Obmanjivači ljudi i naroda u savremenoj civilizaciji, stekli su planetarnu moć.

"Rezultat desledne i potpune zamene činjeničke istine lažima nije u tome, što će sada laži biti prihvaćene kao istine, već u tome što će biti razoren razum kojim se orijentišemo u stvarnom svetu... A za ovu bolest nema leka", mudro je napisala Hana Arent. Za ovu bolest od koje se odavno razbolelo i srpsko društvo, Ljubomir Tadić nudi lek: racionalnu, rasudnu, filozofsku istinu o stvarnosti u kojoj živimo. Na našu nesreću, mi živimo u društvu u kome istina nema stvarnu vrednost, a samim tim i ulogu i značaj. Javno mnjenje se toliko sviklo na laž, da je i prema njoj postalo ravnodušno. A to je stanje egzistencijalnog nihilizma u kome se i pametan govor pretvara u praznoslovlje koje ne dotiče ljudsku svest i dušu. Kako da rehabilitujemo istinu i učinimo je delatnom svešću, prvo je pitanje našeg izlaska iz krize. Nema stvarnih promena poretka i preporoda nacije i društva, dok se ne prevaziđe nihilističko stanje duha u kome smo danas, dok se javno mnjenje ne formira na uvažavanju istine o stvarnosti i sebi.

Pretpostavljam da je Ljubomir Tadić iskrenim, ispovednim iskazivanjima svoje istine o politici i njenoj praksi na našem tlu, postigao i ono Hegelovo "pomirenje sa stvarnošću", ali i pomirenje sa savešću koje je pravi cilj svakog istinoljublja. Moja prijateljska reč imala je neskromnu nameru: da podrži njegovo umno nespokojstvo, koje je predvorje svake ljudske istine i pravde.