Okrugli sto: Politika i filozofija (Moderni raskol: značenja i posledice)

Povodom knjige: Vladimir N. Cvetković, »Moć i mudrost (O političkoj dimenziji filozofije)«, Službeni list SRJ, Beograd 2002

Drago Đurić

 

Politika filozofije

 

Zbirci svojih studija - srodnih po tematici kojom se bave, ujedinjenih formom izlaganja ili stilom pripovedanja, kao i relativno harmoničnih po, neka bude tako rečeno, dubini argumentativnog zahvata ili izvođenja - V. Cvetković je dao naslov Moć i mudrost i podnaslov O političkoj dimenziji filozofije.

Naslov je, kao što to obično biva, amblematičan i atraktivan. Izrazi upotrebljeni u njemu, kao i relacija u koju su dovedeni, imaju ''teško'' i ''široko'' značenje - bez bilo kakvih naučno-stručnih i disciplinarnih ograničenja. On bi sa sličnom ne/određenošću mogao stajati i iznad neke književno-teorijske studije ili, recimo, neke istorije tehnike ili neke političke autobiografije. No, i pored rečenog treba priznati, da on, upravo zbog ove ''širine'', najpre asocira na filozofiju. Nasuprot tome, izgleda kao da podnaslov uvodi izvesna ograničenja. On je predmetno i metodološki disciplinovaniji. Njime se najavljuje i obećava određena tema izlaganja. On odmah podseća na jednu dugu filozofsku, školsku i akademsku tradiciju naslovljavanja studjskih tekstova, gde naslovi mahom počinju ovim O... (De...,Ueber...). Ipak, upravo zbog toga i on isto tako može biti oglašen za neukusnu atraktivnost.

Da li su izrečene kvalifikacije zapravo mane nekog naslova, koje upućuju na mane teksta i njegovog autora. Tako bi to verovatno odmah lakonski okvalifikovali oni mračni, duboki, umni, ''čisti'' filozofi. Dati tekstu sa filozofskom pretenzijom atraktivan naslov, kakvo svetogrđe - govore oni poluglasno i u poverenju. Na taj način se, kažu, filozofija gura u ruke laika; neobrazovanih i neupućenih u njene svete tajne. U isto vreme, uzeti u razmatranje pitanja politike, smatraju neki ''tvrdi'' filozofi, označava napuštanje duha filozofije, izdaju ''naše stvari''. Iako stalno igraju ulogu ''lepe duše'', koja nije od ovoga sveta, koja zauzima naglašenu distancu prema politizaciji i popularizaciji, ne bi bilo preterano reći da ovi klerici i gurui vode jednu politiku - izgrađuju i pažljivo gaje svoju posvećenu, mučeničku i isposničku ulogu i minuciozno razrađuju njenu dramaturgiju do poslednjeg mizanscena.

Demistifikaciju ovih, često skoro isključivo usmenih, filozofskih pripovedača, a najčešće i pedagoga, dugujemo, pre svega, Kantu, Hegelu i psihoanalizi (u našoj filozofskoj zajenici se najčešće ironizuje, a neretko gaji principijelno podozrenje prema učestalijem pismenom izražavanju). Ovi mistagozi održavaju posvećenu klijentelu slušalaca koji su spremni da pomno slušaju njihov tihi i uzvišeni glas. Teško je naznačiti mane ove misli, ali iz istog razloga joj je teško naznačiti i vrline. Pošto ovi čuvari žezla trona filozofske aristokratije govore neposredno, ''iz same suštine bića i jezika'', njihova mudrost ne može da se posreduje običnoj pameti.

Iako smo iz filozofske tradicije (pomenimo ovde Sokrata, Platona, Aristotela i Hegela) nasledili metodološki zahtev prema kome svako filozofsko razmatranje ima izgleda na širi uticaj samo ako započne od obične svesti, mnjenja, od prirodne predstave (odnosno, ako se takozvanoj običnoj pameti posreduje svaki pokušaj filozofskog proučavanja i podučavanja, izvođenja i uvođenja), ovi sveštenici nastoje da sistematski drže daleko tajnu filozofije od trivijalnosti svakodnevnog života. Zahvaljujući tome, njihovu mudrost je vrlo često moguće razumeti i čitati jedino poput Roršahovog testa. Ipak, najpre će biti - da parafraziramo ovde Hegela - da je tajna ove mudrosti tajna i za samu tu mudrost. Ne treba i inače zaboraviti činjenicu da je danas, i ne samo kod nas, prilično proširen običaj sklapanja teorijsko-filozofskih bratstava, ili, kažimo to i tako, proširen filozofsko-paradigmatički animizam (spekulativni, modernistički, poststrukturalistički, postmodernistički i sl). Uz ceo arsenal propratne retorike, ove demagoške oligarhije to vrlo često čine iz sasvim prozaičnih motiva; naime, da ograniče i na sebe preuzmu mehanizme regulisanja pristupa katedrama i mikrofonima.   

Izlaganjima u knjizi V. Cvetkovića, koja su povod ovog obraćanja (kao i većini njegovih radova), nije teško naznačiti ni vrline ni mane. To se odnosi, kako na prozno-pripovedačke, tako i na stručno-argumentativne vrednosti njegovog teksta. Upravo to je osnovni kvalitet njegovog razmatranja. Ograničenja koja se mogu uočiti u njegovom izvođenju su upravo posledica jedne njegove vrline - nastojanja da izlaganje bude što jasnije široj čitalačkoj publici; onoj publici koja nije naročito filozofski obrazovana ili nije upućena u aktuelnu i sasvim specifičnu teorijsku paradigmu. To je jedna sasvim određena, recimo tako, politika izlaganja filozofske misli. Cvetkovićev tekst u prvi plan ističe sam problem koji se razmatra, bez posebnog naglašavanja doktrinarne pripadnosti sa svim njenim logičko-metodološkim sofisterijama i ograničenjima.

 Primedbe da je u izlaganju propušteno ovo ili ono - ili, kako glasi ta fraza, ''nije zahvaćena celina'' - spada već u folklor naše filozofske kritike. Nije mesto da se ovde posebno argumentuje činjenica da u filozofsku kulturu i obrazovanje spada i zahtev da se neko izlaganje ne vrednuje po tome šta u njemu nije, nego, pre svega, po tome šta u njemu jeste izloženo.

Kada je već reč o tome, onda napomenimo ovde i to da kvazi-filozofski obrazovanim čitaocima može zasmetati činjenica da autor neretko nekritički poseže za već oveštalim samorazumljivostima koje, poput nesvarljivih komada kruže kroz metabolizam javne, intelektualne i političke, scene. Mora se, međutim, priznati da je to u izlaganjima bilo koje vrste, a posebno ove, neizbežno. Ne može se sve staviti pod lupu minucioznije analize. Nasuprot tome, treba istaći da Cvetković u više pokušaja - zasnivajući to na visokim dometima nasleđene filozofsko-logičke kulture - sasvim uspešno raščarava neke od tih mantri. Na osnovu toga se može uočiti da on pretresanju filozofske tradiciji ne prilazi zbog pokazivanja prazne učenosti, odnosno, paradiranja filozofskom erudicijom, nego da u njoj prepoznaje one skeptičke i kritičke potencijale koji su živi i aktuelni. Uz to treba podsetiti još na činjenicu da filozofija, ma koliko se trudila da bude neutralna, pošto ne može ostati na ćutanju ili gunđanju, pošto se, dakle, mora izjasniti, ona to mora učiniti nekako. Bilo kako da to učini ona nužno prekoračuje svoju principijelnu metodološku pretpostavku - istupa iz svoje neodlučnosti. To nije slučaj samo onda kada se filozofsko mišljenje bavi onim što, kako kaže Aristotel, ''može biti drugačije'', nego i onim što se naziva prvom filozofijom ili logikom. Upravo zato se filozofija uvek iznova vraća na početak.   

Ako se filozofija potpuno distancira od politike ona postaje: s jedne strane, stvar misaone-logičke strasti ili strasti sticanja istorijsko-filozofskog obrazovanja malobrojnih, skoro zavereničkih, grupa, čime ona biva petrifikovana, ili, s druge strane, istrajava kao upoznavanje sa njom regulisano kroz školsku mrežu koju politička elita svodi na (trenutne) ''potrebe i interese društva''. Za političkog pragmatičara filozofiranje je i onako tek nešto više od praznog mudrijašenja. Filozofiranje samo unosi smutnju i neodlučnost u javnu raspravu o ''ljudskim stvarima''. Ako se tome još doda ona smušena kvazi-filozofska visokoparnost, uz koju ide nekakav nerazgovetni i egzotični ekskluzivizam filozofskog govora, izveštačenost njezinog jezika, onda filozofi samo podcrtavaju i pojačavaju ovu, paralelno istorijski građenu, negativnu sliku o sebi. Filozofiranje i onako ostavlja utisak odugovlačenja, odlaganja, okolišenja - beskrajnog izbegavanja da se pređe na ''samu stvar'', na ''ono od čega se živi''. Onoliko koliko se metodološki ponaša odgovornije, toliko ostavlja utisak sistematskog izbegavanja svake odgovornosti.

Upravo ono što predstavlja vrednost za filozofiju, njen metodički skepticizam, politika smatra smetnjom. Filozofskim skepticizmom se najpre i najdublje razoružava ona samouverenost kojom politička odlučnost promoviše i ozakonjuje određene vrednosti i ogoljuje njen instrumentalni ideološko-političkih propovedi. Od filozofije se uvek ponovo zahteva da napusti svoj duh, da se preobrazi u ono u šta se mnogo puta preobražavala - u moćno apologetsko oružje.

To se događa i onda kada se živo nasleđe i tradicija konzervišu u antikvarnu zbirku kojom se podhranjuje patos prazne radoznalosti, kao i onda kada se moć uvek izvornog preispitivanja, koje sobom nosi proširivanje polja slobode i naglašavanje ograničenja, npr., ''istorijskih, epohalnih rešenja'' (''svetle budućnosti'', ''novog svetskog poretka''), smenjuje profitabilnim opravdavanjem raznih pomodnih i novotarijskih idelogema. Kao što istinska obrazovanost ne označava konglomerat ili agregat već prisutnih, dakle, uvek istorijskih znanja, nego preobražaj pošlosti u živo nasleđe, tako i biti aktuelan i savremen najmanje znači prosto biti u toku. Ni jedno ni drugo nije daleko od paskalovskog imperativa ''klekni pa ćeš verovati''.

U oba slučaja, dakle, i kada je reč o antikvarskom romansiranju prošlosti, kao i trci za po(st)modnim trendovima, fiozofija se srozava na ono što se obično naziva rđavim literarnim štivom, koje se često upinje da uz to bude još i zabavno. To vodi u duhovnu lenjost i siromaštvo koje nije pogubno samo za filozofiju nego i za umetničku literaturu, jer malo šta je u stanju da toliko stavi ljudsku inteligenciju na muke koliko to može ona lepljiva sladunjavost zabavne literature. Ona služi zato da se, kako se to kaže, nekako prekrati dosada i zakrpi vreme, a ne da se ono - ma koliko to danas, više parodično, nego patetično, zvučalo - ispuni i obogati.

Razmatranje istorijsko-političke, praktičke sfere ne spada u neko drugorazredno i osobeno, partikularno filozofsko razmatranje. Filozofija u najstrožem smislu; ontologija, logika, etika, estetika, dakle, razmatranje prvog počela, istine, najvišeg dobra, ukoliko ostane čisto spekulativno i metafizičko samoogledanje, vrlo često zamire u besadržajnoj frazeologiji i maniru, te lako dospeva do nekog zavodljivog oksimoronskog ''pomirenja'' – večne konačnosti, konačne večnosti, neprolazne prolaznosti, interesa za bezinteresnost, svrhovitosti bez svrhe i sl. Naravno, ovo filozofsko nasleđe - logička i metodološka kultura filozofije - se mora savladati. Pri tome ne treba zaboraviti i ono čemu nas filozofsko nasleđe najpre uči - uvek izvornu zapitanost za ono što istinski jeste. Ta zapitanost polazi najpre od one svakodnevice života, obične svesti, običajnosti, koje se u najobimnijoj meri tiče politika i ono političko uopšte. Sve značajne epohe filozofske misli duguju svoje plodove ovom izvornom skepticizmu.

U svojoj zbirci studija Cvetković to svaki puta iznova pokušava. On pretresa filozofsko, religijsko i idejno nasleđe uopšte tako što istovremeno stalno drži na oku nas danas, naš današnji interes, mesto tih vrednosti u našem savremenom životu. Tu se pokazuje najpre da i sa najstarijim pismenim precima delimo, kako prostodušnu radoznalost, tako i duboki interes za pripovesti, za istorizaciju i tumačenje našega života. Iz Cvetkovićevog izlaganja se može sasvim, kako je to u trendu reći, transparentno (ne providno, nego pregledno) videti da su nam sa našim duhovnim precima zajednički mnogi toposi duhovnoga života - ne samo gole vrednosti, nego i njihove mistifikacije i zapleti. Zato se može reći da mi demistifikujući njihove pripovesti demistifikujemo i naše današnje, kao što i razmrsujući njihove zaplete razmršavamo i naše današnje