Milan Podunavac
Fakultet političkih nauka
Beograd, 10. decembar 1992.
 


POLITIKA I RETORIKA

1. Retorika je večni i prirodni pratilac politike, ona je, kako podučava Aristotel u Etici (1094b) jedna od tri cenjene discipline koje politici daju svojstvo "arhitektoničke discipline". Politika "određuje koje vrste znanja su potrebne u državi, koje od njih treba svaki pojedinac da uči i do koje mere da se u njima usavrši. A vidimo da u njenu nadležnost spadaju i veštine koje se najviše cene: ratnička veština, gazdovanje i besedništvo". Mada istorija političkih ideja uči da je većza Homera (Ilijada, IX, 443) besedništvo jedna od četiri veštine kojom se podučavaju mladi atinski mladići ("besednik vrstan da bude, junačka dela da tvori"), dar božiji, kojim su podareni samo najbolji i najmudriji, kako je pevao Hesiod u Teogoniji ("mile mu onda reči iz usta teku i narod čitav u njega gleda kada deli pravdu"), tek će spor između sofista i sokratovaca oko statusa retorike iznedriti ovo pitanje kao prvi veliki spor oko statusa politike kao nauke. Prva politička škola u grčkoj, politička škola sofista, označava politiku kao retoriku, a problem političkog treninga mladih građana za političku karijeru i obavljanje javnih poslova označava kao središnje jezgro tako razmevane politike. Kako upućuje Aristotel u uvodu Retorike analizirajući Uputstva za govorničku veštinu dotadašnjih sastavljača, sofisti su već bili razvili sve vrste besedničkih veština: sudsku, političku, savetodavnu i epideiktičku.

Na ovu višeznačnu povezanost politike i retorike upućuju i prve interpretacije same reči rehtor (besednik). Jednu takvu interpretaciju ostavio je Izokrat, zastupnik pohvalno-pokudnog (epideiktičkog) besedništva. U Izokratovoj interpretaciji rehtor je u biti najbliži pojmu državnika, jer ovaj, po Izokratu, samorazumljivo treba da bude, osobito u demokratiji, govornik i besednik. Druga je interpretacija što je nalazimo u Atinskoj državi Fistela de Kulanža; u njega ova reč upućuje na samo utemeljenje grada, retor je glavni ceremonijal majstor koji "upravlja" svetom vatrom grada, ?on ?je dakle taj, koji oživljava i posreduje osnivački mit koji upućuje na poreklo političke zajednice, harmonizuje njezine moći i glavni je činilac njezinoga stabiliteta.

Treći važan element za razumevanje ovoga odnosa tiče se samoga sistemskoga konteksta grčkih država i grčke demokratije. Priroda polisa i regulativni principi politike upućuju da je "pravo na govor na javnom mestu" (isegoria), pored jednakosti pred zakonom i jednakog vrednovanja svih koji u javnom životu delaju, označavala je dan od tri statusa u kojima se izražava princip građanstva. Princip građanstva središnji je princip antičkoga sveta i političke kulture: u njemu se otkriva i bit politike i bit slobode u antičkim političkim zajednicama. Ovaj princip upućuje da je retorika moćna politička veština samo u osobitom tipu politike i osobitom tipu demokratije. Radi se, kako je pisao Kondorse (Condorcet), a posle njega B. Konstan (Constan) (Poređenje antičkog i modernog pojma slobode) o takvom tipu demokratije u kojem je čovek suveren u javnim stvarima i u kojem se politika uspostavlja kao jedan horizontalni odnos među slobodnim ljudima jednakog statusa koji učešćem i participacijom u javnom životu zajednice oblikuju "opšte dobro" oko kojega se zajednica ujedinjava i održava. Ovo dobro kako uči Aristotel uspostavlja jednu zajednicu kao poredak vrline, gde toga nema radi se samo o prividu političke zajednice, u pitanju je jedna obična koinonia symachia. Na ovu vezu upućuje i naš slavni helenist Miloš Đurić(Istorija helenske književnosti): "U maloj demokratskoj državi gde se sve vrši rečju rečitost je u isti mah i mač i štit: njome čovek i napada i odbija napade; ona obezbeđuje postizanje časti ili dobivanje parnice, ljubav naroda ili dobru volju u sudija; ona je najutrveniji put položaju u sreći i njome čovek može na glas izaći više nego li vojničkim podvizima. I zato je u takvoj državi negovanje žive reči dostiglo veoma visoki stepen razvitka, utoliko pre što ona nije reč koju čovek čita odvojen od huke spoljašnjeg sveta, bez simpatičnog dodira s njime, nego živa reč, glasno govorena na govornici pod vedrim nebom, pred hiljadama slušalaca u isti mah, koji svi slušaju u isti mah, koji svi slušaju zajedno i na osnovu duhovne zaraze koja se pali među ljudima u velikim zborovima, svi dobivaju jednu misao i jedno osećanje." Središnja tačka ovoga kolektivnoga prakticiranja suvereniteta jeste raspravljanje. Grci, kako uči Konstan, a potvrđuje u svojim predavanjimao formativnim elementima moderne evropske države i Gizo (Guizot), nisu poznavali ideal slobode-autonomije (negativne slobode) ovaj će tip slobode, zajedno sa principom vođstva doneti Germani. U jednom od najboljih tekstova koji je posvećen ovome problemu B. Konstan (Poređenje antičkog i modernog pojma slobode) upućuje da se radi od "dve vrste slobode" i da je "socijalna organizacija antičkog naroda učinila da ovaj uživa potpuno drugačiju slobodu od one koju mi poštujemo". Konstan istovremeno upućuje da "helensko shvatanje slobode prožima celokupnu antičku političku filozofiju". U čemu je dakle bit antičkoga ideala slobode. Konstan piše: "Antička sloboda sastojala se u aktivnoj i konstantnoj participaciji i kolektivnoj moći. Naša, pak, sloboda sastoji se u mirnom uživanju i privatnoj nezavisnosti (É) cilj je u antici bio jednaka distribucija moći među građanima iste domovine ; to je ono što oni nazivaju slobodom" (B. Constan, Political Writings (1989), str. 311, 317). U biti grčkoga ideala sloboda je, dakle, osobiti vid kolektivnoga prakticiranja suvereniteta političke zajednice. Ono se izražavalo pre svega u raspravljanju na javnim skupovima o najvažnijim pitanjima političke zajednice (pitanja rata i mira, savezništvo sa drugim državama, itd.); glasanju o zakonima polisa i izboru magistrata; propitivanju rada i akata magistrata uključujući njihovu obavezu da se pojave na javnim skupovima, pogotovo kada se radilo o optužbama, što nije bio redak slučaj. Sve ovo govori o velikoj suverenosti antičkog čoveka u javnim poslovima. Otuda je i razumljiva Marksova metafora da je u Grka "građansko društvo bilo rob političkog društva" i Kondorseova natuknica da je u privatnim poslovima antički čovek bio rob. Sve ovo upućuje, dakle, da se retorika prakticira i ima snažan uticaj u osobitome tipu politike. Radi se o onome tipu politike u kojem se rasprava kao tehne prakticira kao osnovni način pomoću kojega se oblikuje "opšte dobro" i "opšta volja" političke zajednice. To prakticiranje slobode kao građanstva podjednako se prepoznaje ne samo u grčkom polisu nego i u rimskom municipiumu, galskom placitumu, španskim justicijama, slavenskim i germanskim skupštinama. Ovi teorijski motivi obnovljeni su ne samo kod Cicerona, koji je retoriku podigao na rang najuzvišenije veštine koja je u stanju da podupre pravdu i opovrgne nepravdu, veći u radovima dvojice rimskih političkih filozofa od kojih je Ciceron učio i čije motive u svojim radovima obnavlja: jedan je Varon, a drugi je Seneka. Sveti Augustin (Božja država) koji otkriva ovu vezu upućuje na Varonove ideje o prirodi "civilne doktrine" i Senekinim stanovištima o značaju "političke teologije". Mada Varon upućuje da je "civilna doktrina" "priprosta" (vulgar) on joj pridaje veliki značaj za život političke zajednice (civitas) i upućuje na dve njezine značajke: jedna je da se ona oblikuje na "otvorenom forumu", a druga je njena oslonjenost na snagu besedništva. Ona je način na koji ljudi velikog talenta i svećenici "vešto i lukavo vode neobrazovanu masu" (St. Augustin, The City of God, Book V, Ch. VI; 184: 185). Ovu ideju obnavlja Seneka utvrđujući da su za grad "pravični aksiomi političke teologije" ono što je "kamena građa" za njegovu arhitekturu. I bez jednog i bez drugog grad će se urušiti. Politička teologija oblikuje se u "otvorenom forumu": no ona ima dve vrste poteškoća ? "nudi se ljudima da je uzimaju kao luk na pijaci", a veliki besednici odnose se spram ljudi kao prema "nedozrelima" (VII, 22). Istorija moderne države i političkih ustanova pokazuje da retorika ostaje glavna politička tehnika i obnavlja se u onim tradicijskim poljima politike u kojima se obnavlja ovaj stari atnički ideal "građanstva". To je ono tradicijsko polje koje karakteriše ideal o "odsustvu centra u politici" i stanovištu da je ujedinjavanje političke zajednice ne samo moguće nego i nužno oko vrednosti "zajedničkog dobra", "javnoga dobra, "javnog interesa". Tradicijsko polje novoga prosvetiteljstva obnavlja ovaj politički ideal u doktrinama radikalne demokratije, opšte volje i libertas major, a republikanska tradicija američkih federalista u obnovi aristotelovskog ideala "poretka vrline".

2. Izložena argumentacija čini samo jedan pol u razmatranju složenoga odnosa politike i retorike. Druga strana toga odnosa također ima motive u antičkoj političkoj filozofiji, posebno u Sokratovim i Platonovim idejama i utkana je u njihovoj argumentaciji protiv sofista, protiv retorike i protiv demokratije. Elemente ovoga spora valja obnoviti. Stanovištu politike kao retorike Sokrat suprotstavlja ideju o politici kao etici. Ovaj spor sadržan je u dijalogu sofiste Pola i Sokrata. Sokratova kritika usmerena je na sofističko shvatanje politike kao tehne. Politička retorika je za Sokrata kopija istinske veštine i on je razmatra kao osobitu vrstu ugode pored kuvanja, ulepšavanja i sofisticiranja. Ona je za ljudski duh ono što je kuvanje za telo. Razlika između ove dve koncepcije jasno se očituje u dijalogu o "sreći tiranina". Na pitanje da li je perzijski kralj srećan, jer čini sve ono što u državi želi (u temelju je sofistički stav da moćrađa sreću), Sokrat odgovara da nije siguran u ovo jer ne zna koliko mnogo u tome normativnome stavu ima pravde i paideje. Sokratova pozicija je, d‰ se razaznati, sledeće: da bi moćbila istinski dobra ona mora da se sledi; činiti pak ono što želi tiranin ili orator nije samo po sebi dobro jer je bez razuma. Polovo stanovište, pak, usmereno je na to da pokaže nedostatke (Sokratovog) nedovoljnog uvažavanja retorike. Stanovište sofista (Pola) je sledeće: moćje najvažnija među svim vrednostima i otuda prirodna je težnja čoveka prema moći, a, ako je moćjako važna stvar za ljude i zajednicu, onda je i sredstvo (retorika) pomoću kojeg se do moći dolazi isto tako vredno uvažavanja. Platon je o sofistima takođe imao rđavo mišljenje, a sve njegove kritike sofistima mogu se uputiti retorici. Sofisti i oratori upotrebljavaju različite metode (tehne) obrazovanja da bi uticali na narod, međutim, glavna im je slabost da imaju jako nereflektovano znanje o ciljevima političke zajednice. Glavni im je cilj da vode neprosvećenu masu. Njihove ideje daju najbolje rezultate u demokratiji, ali i tu vladari poput tirana imaju neograničenu vlast nad životima i imovinom podanika. Platonova je središnja ideja otuda, da se stanovište politike kao retorike supstitutiše značenjem politike kao nauke. Platon obnavlja sokratovsko stanovište da je retorika u osnovi jedna poluveština, ili još preciznije jedna imitacija prave veštine (politike): prva (retorika) uvek pretpostavlja poluznanje i poluistine; druga (politika) utemeljuje se na znanju i istini. Otuda i temeljni stav ? politiku kao prostu tehne (retoriku) valja zameniti politikom kao znanjem (nauka). Kako je retorika jedna poluveština, to ona kao najvažnija politička tehnika i dolazi do izražaja u onim tipovima političkih poredaka koji stanja poluznanja i poluveština, poluistina pretpostavljaju kao svoju glavnu osobinu. Takav tip političkoga poretka čini demokratija: u njoj, kako drži Platon, narod je jedan veliki sofista, ona (demokratija) i nije ništa drugo do božansko pravo neznalica da vladaju loše. Vladavina neznanja bitna je odrednica demokratije. Drugi je važan Platonov motiv koji valja tematizovati stanovište da demokratija uvek u sebi sadrži jedan prostor (koji je prostor javnosti), ali koji je istovremeno jedan prostor u kojem se prava politika imitira, u kojem umesto prave prirode vladaju "prividi i senke". Ovo stanje Platon označava jednim pojmom, koji će mnogo kasnije otkriti Niče (Nietzsche) ? to je pojam teatrokratije. Teatrokratija je jedna imitacija i to tamo gde bi morala da vlada jedna izvesnost i jedna strogost. Niče će tu ideju označiti kao "fantastičnu ideju primata teatra nad umetnošću". Platon takođe ima u vidu jedno stanje u kojem skup građana raspravlja, ali raspravlja o stvarima koje ne zna ili mu se prividi čine kao suštine ? to je kako nalazimo u Zakonima stanje "demokratije u muzici". Ovaj ?e Platonov motiv biti zamašno obnavljan u savremenoj političkoj filozofiji. Vraćajući se ovome Platonovom pojmu (teatrokratija) Boden (Bodin), podastirući argumente Ksenofonta i Platona, utvrđuje da je to stanje u kojem je magistratima dozvoljeno da lažu svoje podanike na način na koji to odrasli čine sa decom i nesposobnima. I Hobsov (Hobbesov) skepticizam prema retorici, u koju je kao vaspitač jednoga mladoga plemića zasigurno morao biti upućen, sledi ove opšte motive. Otuda Hobs po ugledu na Aristotela piše A Brief of the Art of Retorique. Polazišta su međutim zamašno različita, Hobsova intonacija bliska je Platonovoj teatrokratiji. Tako, dok Aristotel utvrđuje da je retorika "sposobnost da se u svakoj stvari opazi ono što može pobuditi verovanje" za Hobsa retorika nije ništa drugo do "sposobnost pod kojom podrazumevamo ono što će nam poslužiti da pridobijemo verovanje slušaoca o bilo kojem pitanju (É) besedništo nije ništa drugo do moćpridobijanja verovanja u ono što se kaže (É) takva je moćbesedništva da je čovek njenim posredstvom mnogo puta privoljen da veruje da se doista oseća pametnim ili okaljanim kada ništa od toga ne oseća, ili da pada u vatru i negoduje a da sve to nema nikakvog povoda osim onoga što jeste u rečima i strasti govornika (É) navika strasnog besedništva sastoji se u navici stečenoj povezivanjem strasnih reči i njihovom upotrebom na postojeće strasti slušaoca" (Engl. Works VI, 424). Mada je polazište blisko Aristotelovom, stanovište o funkciji besedništva, zapaža se ? sasma je platonovsko. Tvrdeći da je besedništvo sposobnost da se pobudi verovanje u sve ono što se ? tvrdi Hobs, dopunjava tezom da je retorika sredstvo demagoga kojima je stalo da se slušaoci na nešto nagovore. " É Kraj retorike jeste pobeda, ona se sastoji u pridobijenom verovanju". Otuda ne čudi da Hobs, koji ne poznaje pravo na pobunu protiv tiranske vladavine i nepravičnih zakona, pobunjivače naroda ("authors of rebelion") definiše upravo pomoću svoje veštine govora. Tri su kvaliteta pobunjivača naroda: jedan je nezadovoljstvo, drugi je mala moćrasuđivanja i sposobnosti, treći je govornička veština. U prirodi je čoveka ne samo da stvara civilne zakone nego isto tako i da "postupa po pogrešnim zakonima i da ta pravila saopšti i drugima kako bi i oni postupali po njima". Sve što uzrokuje rastakanje zajednice i njezino ujedinjavanje za Hobsa je bilo sumnjivo. Tako i retorika u čijoj je osnovi "disputation" zakonito vodi ka "prepirkama, prestanku dobrodušnosti, neposlušnosti i najzad pobune". Hobsove strahove od negativnih impulsa civilnoga društva, koje, pokazalo se, u sebi ne sadrži samo emancipacijski naboj nego i nanose negativne represije, netolerancije, neprosvećenosti, moguće je pratiti u političkoj filozofiji od Monteskjea (Montesquieua) do Kanta. Otuda ne čudi da i Mil (Mill) ustanovljava strogi obrazovni cenzus za učešće u političkom životu. Zapaža se da ni Kant ne napušta staru antinomiju između despotskog i republikanskog ustava utvrđujući da je ideal " dobro uređenog društva" tako složena stvar da je moguća samo u društvu anđela. No, kako takvoga društva nema Kant i uvodi ustav kao jedan instrument neutraliziranja ovih negativnih impulsa civilnoga društva. Za razliku od drugih tipova vladavine demokratija je "krhka vladavina" (Monteskje) i lak je plen korupcije, potkupljivanja pa i totaliziranja, kako je obnavljajući ovu ideju kasnije pokazao Tokvil. Retorika je uvek, pokazuje Tokvil u Demokratiji u Americi, pratilac onih političkih stanja u kojima je osobitom populističkom mobilizacijom sentimenta i teži da opravda ograničavanje i gubitak slobode i autonomije čoveka. Otuda, potvrđuje se, retorika je u modernim društvima uglavnom pratilac onih režima u kojima se uspostavlja jedan neposredovani odnos između vladara i podanika i gde se vladavina ustanova i demokratski proceduralizam supstituiše težnjom za ujedinjavanjem mišljenja. Populistički, plebiscitarni i cezaristički režimi, kako pokazuje i iskustvo postkomunističkih društava, pogodno je tle za obnovu modernih tetrokratija.
 
 

Milan Podunavac

POLITICS AND RHETORIC

Summary

In the course of clasic discussion on the relation between rhetoric and politics, author ties the discussion on general subject to such general notion as the concept of ancient liberty. Ancient social organisation led people to desire an entirely different freedom from the on wich government grants to us today Accordinglly rhetoric is power of persuading people about any given subject. Referring to the relation between Aristotle and Plato, author stresses that Aristotle's conception of rhetoric owes to much to Plato definition of it in the Phaedrus as philosophical science founded on dialectic and psychology, and to the practice of rhetoric by the Academy on those lines.