Razgovor vodila Ljubica Jelisavac

GORAN RAKIĆ

 

Kragujevčanin Goran Rakić je slikar dosledan sebi samome i slici kojoj daruje život prevashodno radi nje same, a danas je malo takvih autora. Izložba, kojom je beogradsku publiku podsetio na sebe, upriličena u Galeriji "73" na Banovom brdu, pokazuje da ovaj umetnik svojim estetskim i etičkim pristupom uspeva da sačuva i stalno unapređuje vizuelni i duhovni supstrat svog slikarstva, uprkos životu koji vodi na relaciji Kragujevac, u kojem živi, - Priština, odnosno, Zvečan, gde predaje studentima Fakulteta likovnih umetnosti, u, treba li reći – gotovo nemogućim uslovima. Narod kaže: "strpljen – spašen", a verovatno da je umetnost sama, koliko zahtevna i rizična, toliko i blagotvorna. Jer, zid je oduvek bio izazov za čoveka, da ostavi na njemu trag, a, kako piše u katalogu izložbe Tatjana Milosavljević: "Prostor slike je zid" po kome čista linija i boja vode priču, tvore sadržaj, ovde je emocionalno i racionalno u skladu, sve je propušteno kroz istančano čulo mere".

Protagonista, tek uslovno rečeno, apstraktne slike, koju sada sve više plavi svetlošću, Goran Rakić, na pitanje šta je to što ga podstiče da ostane veran upravo slikarstvu, kaže da se u tome najbolje oseća, i dodaje: "To je dobar način da se ispolji individualizam i da se traga za odgovorima na pitanja koja sami sebi postavite. Ono što me pri tom zanima nisu pravci, "izmi", već sam rad na slici."

Šta kažete na nedavnu izjavu jednog poznatog likovnog kritičara - kako se ne može sedeti u Obrenovcu i praviti remek-dela?

- Šta da kažem na takvu izjavu jednog poznatog kritičara? Naravno da se sa tako nečim ne mogu složiti. Nije bitno gde se stvara, već šta. Za to imate pregršt primera, poput Van Goga, Šumanovića, pa i sam Pikaso nije sva svoja značajna dela stvarao u Parizu. Pre bi se moglo reći da je bitno gde se predstavljate, i ako vam je stalo do "slave" morate povesti računa o tome. Uostalom, po tome bi se, u ovo vreme, stvaralo samo na par mesta (Njujork, Pariz, London i još po koje) odnosno tamo gde su velike pare. Na ovim prostorima smo daleko i od malih para, pa se samim tim postavlja pitanje ima li ovde uopšte umetnosti, kamoli remek-dela. Ne samo u - Obrenovcu. Sada, sami izvucite zaključak koliko takva izjava stoji.

Međutim, čini se da Kragujevac, posle svih ovih godina, kao i mnogi gradovi u Srbiji, čeka neko bolje vreme za kulturu, bar u pogledu oblasti kojom se bavite. Šta je to što vam najviše nedostaje?

- Kao i svima koji se bave ovim poslom: novca i razumevanja svih državnih struktura, i to ne samo u Kragujevcu. Takođe, i veza u oba smera između Beograda i ostalih kulturnih sredina. Ni ranije nije bila sjajna, daleko od toga, ali mi se čini da je sada još teže komunicirati.

A, šta može sama dobra slika, i može li se živeti od nje?

- Može i mnogo toga i gotovo ništa. Zavisi sa koje strane se posmatra. Živeti od nje se svakako ne može. Retko, kao što su retki i pravi poznavaoci likovnog dela koji mogu da odvoje neki deo svog novca za sliku, skulpturu, grafiku, pa i knjigu. Ima ih, ali kao i mi koji se bavimo slikarstvom, umetnošću uopšte, i oni se bore da prežive, a uživanje u pravoj slici ostavljaju samo za posete galerijama i muzejima.