Miroslav Josić Višnjić

VESNA MIJIN

Kulturni centar Laza Kostić

Jul 2005.

Slike rečito govore odjednom. Oko ih pročita i čuje u deliću sekunde. Za prozu treba vremena, a muzika sama pronalazi puteve do ljudske duše. Slike su negde između proze i muzike. One pričaju priče melodijom boja i površina. Vesna Mijin je završila novosadsku Akademiju u klasi profesora Tomića, učila je u versajskoj Školi lepih umetnosti, a osim toga ima još tri „škole“, rođena je u Banatu, studirala u Bačkoj, a živi u Sremu.

Slika, crta i piše pesme.

Ona koristi jake boje, telo u pokretu, biljke i životinje, a hoće da ispriča priče iz snova. Ona odlazi u svoj čardak ni na nebu ni na zemlji ni pod nebom u kojem igra vilinska kola. U njenom društvu su Perun, Svetivid, Triglav, Dažbog... Kad slika petla, drvo ili leptira, ona u platno unosi sve boje iz duge. Jedino su mitološka stabla sa golim granama, jednobojna. Slike su vesnik koji nam, „među javom i med snom“, otkriva naivnost i nevinost sveta. Kao Što postoje drame u drami (setimo se Hamleta), priče u priči (u mojim knjigama i tv-drami Pogledaj me nevernice), tako kod Vesne postoji slika u slici. Osim pravog okvira, na platnima su i oslikani ramovi sa polukružnim svodom. Ona u radove sa mitološkim motivom upisuje ikonične predstave, razigrano kolo golih ženskih tela i poneku životinju. Priče u slikama Vesne Mijin su apokrifne, poreklo im je skriveno a poruka im je otkana na bogatoj lirskoj paleti. A ima u njima i nešto burleskno, kao da su bojene perom Rastka Petrovića koji otvara kapije raja, pričvršćuje krila naročitim kočićima, isteruje crvene i putaste konje i pušta najstarijeg sina Perunovog da ljubi kćerku boga Radgosta, onog lelujavog Rastka koji je jednu glavu Triglava ispunio rajskim, drugu zemaljskim a trću nebeskim bolom.

Izvorna grčka reč kaže da je mitologos pripovedač, skupljač i poznavalac priča, bajki i mitova, slikar snova i vihora. To bi potpisao i pesnik Laza Kostič, otac „pletisanke“.

Slikarka Vesna Mijin je mitolog sa četkicom. Ona nam bojom priča bajke o biljkama i životinjama, o telu, o bogovima, herojima, vilama i čudima. Ona traga za primitivnim, ogoljenim mitom, puna strasti, posvećena ekstazi koja damare srca prenosi u penzlu. Na njenim platnima prepliću se slovenska paganska i hriščanska tradicija, ne toliko u priči koliko u strukturi slike. Ona fragmentarnošču oslobađa mitsku priču od naslaga junaštva i kanonizovane legende, kao da hoće da naslika zagonetku, razbajalicu, bajanje, molitvu ili napev.

Gledao sam otvorenim očima Vesnine zanosne slike i crteže, plavetnost prepisanu sa neba, njena raspričana jaja, „uskršnju radost“ sa inicijalima, folklornim i hrišćanskim motivima, znam dobro da se oni koji to vide neće kajati.