Bratislav Ljubišić

KOSA BOKŠAN, PETAR OMČIKUS, ANTE MARINOVIĆ

23. V – 11. VI 2005.

Ideja o zajedničkom radu kod nas je dosta stara. Setimo se ideje da se u Sićevu organizuje likovna kolonija koja i danas, posle sto godina kako-tako traje. Posle Drugog svetskog rata, studenti beogradske likovne akademijee odlaze u Zadar i pokreću tzv. Zadarsku grupu. Bivaju sankcionisani i kažnjeni jer su se usudili da rade nešto mimo programa i ustaljenih kanona. No to im nije smetalo: odlaze ubrzo u Pariz i postaju samostalci onako kako to pogoduje samo snažnim i umetnički jakim ličnostima. I tako tri dana u nedelji bi bili moleri, a četiri slikari. Uspeh je postepeno pristizao, mada oni nisu nikada zaboravili svoju zemlju. Tako je Bata Mihajlović ostao Vizantinac, Petar Omčikus, slikarr koga je Mediteran opčinio. Isto je i sa Kosom Bokšan, Ljubinkom Mihajlović Jovanović, Kostom Andrejevićem. Mića PopovićĆ se nije dugo zadržavao u Parizu i njegova umetnička avanturra ima sasvim drugi tok. Pomenuta je Vizantija: ona je otkrivena postepeno i mnogi su umetnici zahvaljujući njoj dobijali sopstvenu veerziju apstraktne umetnosti. Pomenuću stojana Ćeliića, Aleksandra Tomaševića, na primer. Imali smo sjajnu priliku da preboljevamo Evropu i da joj ddamo nešto svoje, autentično.

Letnji period je uvek značio za naše «Parizlije» dolazak u Jugoslaviju i boravak na nekom od ostrva, naajčešće na Korčuli u Vela Luci. Tu su se upoznali sa meštanima koji su vvoleli strance i pametne ljude – ne zaboravimo «Korčulansku filozofsku školu» koja je iznedrila časopis «Praksis» i «Praksisovce», nikada drage važećem ražimu. Dakle improvizovana letnja kolonija imala je svoje poklonike i ne retko su se organizovale izložbe koje su privlačile pažnju Beograđana.

Kao posledica toga stiže nagrada: Petar dobija nagradu Oktobarskog salona, za slikarstvvo, a ne zadugo Ante Marinović za skulpturu.

Jedna umetnička praksa koja se ustalila dobila je svoj ekvivalent i tome pripada i ova izložba crteža i grafika troje Korčulanaca. Naravno uočavaju se individualnosti, jasno je da neke čvrste povezanosti nema, ali ima nešto što je itekako važno: svežina duha koju umetnici prezentiraju bez obzira na svoju vremešnost i svega onoga što im je bilo u životu. Ako smo imali utisak da je tek generacija naastala posle osamdesetih sposobna da krstari svetom i da poredi sopstvenu umetničku tradiciju sa svetskom, jasno je da u tome imaa prilično površnosti. Kaako će se dalje razvijati internacionalni stil već je nešto drugo. Ovi umetnici su uspeli da se sačuvaju i da daju mnogo toga sopstvenog.