Marija Skoko

ŠEJMA PRODANOVIĆ, MILICA RAKIĆ

Galerija SKC

 

Izložba nosi naslov Penelopa (mogla bi se zvati i Penelopeja) - dakle pravi inverziju, premeštanje fokusa, u jednom novom sižeu, na poznatu fabulu Homerovog speva. U pitanju je zapravo zastupanje pozicije za koju Penelopa može da posluži kao metafora (na sličan način na koji su u evropskoj kulturi vazda uzimani antički likovi- Edip, Elektra, Ikar …) To je razmišljanje koje nastoji da ukaže na jednu problematiku koja je skrajnuta, jer su sredstva njene artikulacije po svojoj prirodi nekomunikativna u doba informacije.

 Ovom prilikom, dve umetnice nam skreću pažnju na značaj tačke gledišta pripovedanja. Nudi nam se prilika da za trenutak, eksperimenta radi, blago promenimo perspektivu i da zamislimo: kako bi izgledala Odiseja da je pisana rukom žene?

 Izložba nudi dva pricipa koji su jukstaponirani, sa namerom da se emancipuje jedna pozicija koja je zanemarena kao naizgled irelevantna.

Šejma i Milica stavljaju jedan naspram drugog dva principa:

Objektivno (vreme) i subjektivno(vreme)

Javno i Privatno

Svet(ski trendovi) i Kuća, Dom(aće vaspitanje)

Razvoj, Napredovanje, Savladavanje i Produbljivanje mesta, Iščekivanje, čekanje

Tok i Serija

Linearno (vreme) i Ciklično (vreme)

Upotreba (vremena) i Ispunjavanje (vremena)

Gubljenje intervala i Brojanje, Navršavanje

Kolaž medijskih slika -- digitalni print i Vez -- ispisivanje pulsa u ručni rad

 

Izložba legitimiše - čini vidljivom jednu situaciju koja je naizgled neatraktivna za zastupanje, ali koja je dragocena, jer je osvešćenje za postojanje perifernih, kolateralnih procesa i stanja onom globalnom, makrotoku . Ovi uzgredni procesi su za opisivanje našeg stanja, ovde-sada barem jednako onoliko relevantni kao svest o glavnom toku.

U prostoru galerije kao u prostoru-maketi svesti kohabitiraju (bez pravog objedinjujućeg nad-principa) dva sveta:

 ONAJ stalne izposredovanosti, dvadesetčetvoročasovnih vesti, izbornih kampanja, ratova, politike i biopolitike, reklama, generisanja i potrošnje potreba... Onaj mnogostrukosti, simultanosti, haotičnosti, heteroglosija "Novog Vavilona" –-svet pre Džojsovog Uliksa nego Homerovog Odiseja. Onaj u koji je pojedinac uronjen (bez prilike za distancu, odmak) i kojim je nošen kao maticom. U kojem nova kriza i senzacija istiskuje jučerašnju u svojoj kričavoj konkurentnosti. Onaj svet šizofrene smene simboličkih identiteta - modela dirigovan tempom tržišta.

i

 ONAJ usidren u uvek-jedinstvenosti, uvek - akutnosti subjektivne pozicije. Onaj konkavnog- zakrivljenog vreme-prostora. U relativističkom koordinatnom sistemu subjektivne logike i hijerarhije po bitnosti. Onaj beležen kamerom koja ne može da istupi u poziciju svevidećeg naratora, već koja vidi svet isključivo kroz svest aktera - u prvom licu - koja se prečesto gubi u bezobalnom moru beznačajnih detalja i banalnosti.

Vreme kao egzistencijalistička tautologija- merenje životnih funkcija koje postaje jedino realizovanje života- opipavanje sopstvenog pulsa i njegovo beleženje u realnom vremenu - 1:1. Onaj svet beskrajnog ponavljanja - rituala svakodnevice, meseci, godina i hronične želje kao konstante bez dinamike. Lično vreme kao fiksacija u mestu traume, čini da se vremenu koje prolazi - objektivnom vremenu- ne može pripisati nikakva druga osobina sem samog trajanja- imenovanog i tako ispunjenog brojanjem.