Bratislav Ljubišić

MARIJA ZARIĆ

Galerija FLU

12 – 19. april 2005.

 

Asocijativnost u likovnoj umetnosti je najčešći slučaj: Tako se umetnici brane od od neposrednog mimezisa, ali istovremeno dobijaju šansu da istražuju onostrano, da se bave samim jezikom slike, osnovnim elementima kao čto je boja i njeno značenje i zračenje na platnu. Može nekom da to izgleda isuviše proizvoljno, ali iz sličnih istraživanja dobili smo dopunu teorije o optici i prostiranju svetlosti. Fizičari Helmholc i Šavrel su preko slikarstva neophodno obogatili i psihologiju i njenu disciplinu – teoriju opažanja. Tako je umetnost postala neka vrsta nauke i potvrdila Aristotelove reči da je energija suština prirode i da je umetnost ta koja je najbolje ispoljava. U mnogobrojnim vidovima komunikacije dopire se i do saznamja da je čovek bez obzira na mnoge svoje nesavršenosti ipak taj koji odlučuje o tome šta je važno a šta nevažno u običnom životu. Naročito je bitno zaključivanje kako je svaka energija obeležena određenim zračenjem koje ima obojenost. Upotrebljavajući boje, slikar dolazi do materijalizacije a da nije naslikao ništa prepoznatljivo. Dobija se mogućnost da se istražuje ritam kao u muzici ili u igri koja neposredno zavisi od muzike. Dvodimenzionalnost površine slike umnogome ograničava umetnika u nekim radikalnim zahvatima. Ako je pažljiv, a to mu je obaveza kako je ustvrdio još Edgar Dega, neće mu biti teško da se poigra sa nekim osnovnim elementima života kao što je toplo-hladno, blizu-daleko, prodor.

Važno je da svaka slika ima određeni ritam i da je na njima zabeležena energija. Hoće li to biti u obliku treptaja ili kao vid jakih boja i njihovih izvedenica stvar je nahođenja i odluke koja je ipak trenutačna. Makoliko ove slike ličile na jednu drugu tehniku – akvarel – reč je ipak o slikanju koje ponekad upotrebljava i znakovno, ali je najče u oblasti čistog izraza. Posmatrač može da se igra tragajući za umetničkim asocijacijama i da se tako uključi u igru koja mu je ponuđena. Primer čistog slikarstva bez pretendovanja na neka druga značenja koja u suštini i nisu slikarska. Ovako oslobođeno i ponuđeno, delo se dopada na prvi pogled. Pogotovo što ne može da se prepriča već jedino da se nosi u ličnom sećanju.

Marija Zarić je rođena 1978. godine u Beogradu, u klasi Jovana Sivačkog. Magistrirala je dve godine kasnije kod istog profesora. Član je ULUS-a od 2003. godine. Bila je đak generacije 2002. i ovo joj je treća samostalna izložba.