Leposava Milovanović

PEJZAŽ U SRPSKOM SLIKARSTVU 1950-1960.

Iz zbirke Narodnog muzeja u Zaječaru

Narodni muzej

 

Do suštine postojećeg

Sagledavan kroz opštu istoriju umetnosti, pejzaž je sve do 17. veka bio samo jedan element slike (religiozne, istorijske, žanr, portreta, posebno grupnih, i dr). U našoj zemlji pejzaž se kao samostalno likovno delo u umetnosti pojavio čak dva veka kasnije - krajem 19. veka.

U raznim vremenima na pejzaž je gledano različito i nije uvek ocenjivan preko osnovnih zakona likovnog ustrojstva (kompozicije - ritma - kolorita - svetla). Opstao je i opstaje do danas, prihvaćen i od najmlađe umetničke generacije, kao izazov za otkrivanje novih, neponovljivih svojstava slike. Kao i slikarstvo u celini, i pejzaž je podlezao menama i imao razne faze, ali je uvek ostajao u sklopu i bio deo opštih filozofsko-idejnih poetika zajedničkih za umetnost u celini, a time je bio i specifična duhovna projekcija društvene svesti uopšte. To je upravo ona bit koja nam omogućava da stvorimo celinu unutar celine i izdvojimo dvadeset dva od više od dve stotine pejzaža koje poseduje Narodni muzej u Zaječaru i da ih hronološki omeđimo šestom decenijom. Ali, ne samo to.

U posle Prvog svetskog rata stvorenoj državi (Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji) umetnost se integrisala u evropsku i u periodu između dva svetska rata i ona je proživela skoro sve tadašnje svetskeizme”. Po završetku Drugog svetskog rata, uz novo društvenopolitičko uređenje, aplicirani su i u umetnosti novi odnosi tzv. socijalistički realizam, koji je 1934. proglašen za zvaničnu teoriju umetnosti u SSSR-u.

Budući da je to bio proklamovani metod izgradnje umetničkog dela, odnosno njegove teme i sadržine a ne jedan evolutivno nastao određeni formalno definisan stil, u startu je pogrešno tumačen i primenjivan i do danas je njegova teorijska postavka ostala nerazjašnjena, zadržavši u sebi mnogo suprotnosti. Iako isključiv u stvaranjunovetematike koju jesocijalistički realizamu svom specifičnom programu doslovce nametao, nije imao snage da stvori nova formalna rešenja već, paradoksalno, preuzima plastične forme iz međuratnegrađanskeumetnosti i intimizma, čije mrtve prirode i enterijeri proglašava dekadentnim i zamenjuje motivima borbe i tada tj. njihovog doslovnog fizičkog vida. Radne akcije, ratne scene i život na selu i slično, oblače se u njihovo ruho i time zapravo postaju poslednja etapa dekadencije same građanske umetnosti.

Neodrživ, soc. realizam nije opstao - staru fromu sama tematika nije mogla da spase i učini vitalnom. Nije ostvaren umetnički izraz novoga društva. Bez vitalnosti i kreativnog razvoja u izražavanju nije se mogao održati i pretvorio se u dekadenciju onoga što je kritikovao. Tako stvoreno zamešateljstvo omogućilo je izvesnim srpskim umetnicima da reaguju na svoj način, otkrivanjem novih puteva i izlaza u svet, što se pokazalo na izložbama Petra Lubarde i Miće Popovića već početkom šeste decenije. Naravno, i sada, i tek sada koplja se lome u sferi stvaralačkih i institucionalnih učesnika umetničkog života.

Gde je, pri svemu tome, ”našpejzaž? Koja je njegova uloga u likovnoj umetnosti sredinom dvadesetog veka? Zašto praviti celinu od dela dvadesetak umetnika različitih ne samo generacijski već i stilski, zašto baš ovih dvadesetak slika od na stotine pejzaža u muzeju, kojih ima urađenih u svim tehnikama (pored ulja su i akvareli, tempere, grafike i crteži). Upravo zato što ih možemo predstaviti kako ogledni primer odbrane umetnosti kojoj je za opstajanje presudan  isljučivo samo život po njenim zakonima. Pejzaž, tematski imun na ideološku obojenost, i u svojoj egzistencijalnoj suštini nedodirljiv u sadržini (sadržina i tema nisu isto); živi kroz snagu i dubinu umetnikovog ličnog doživljaja, što jeste neophodno za stvaranje umetničkog dela. Bilo da je perceptivan ili pojmovno apstraktan, suštinski je realan (ne realistički), tj. odraz lično umetničkog ka izazu opšteg, od mikro do makrokosmičkog.

U tom kontekstu zanimljivo je rezonovanje i rezimiranje o slikarskom radu jednog od autora predstavljenih na našoj izložbi, Boška Vukašinovića, zvaničnika i komesara ULUS-ovih izložbi organizovanih pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, koje je dao njegov gimnazijski učenik u to vreme, Dragan Mojović. Dragan Mojović, slikar koji je stvroio monumentalno slikarsko delo u poslednjim dvema decenijama prošlog veka, ”Prolegomenuu umetnost novog milenijuma, uvevši pored ostalog u stvaralaštvu i petu dimenziju (Vreme), uočio je tu vremnsku sveprisutnost na slikama Boška Vukašinovića. Naime, on je o tome u intervjuu Milošu Jeftiću (Vremekazi Dragana Mojovića, Beograd 1997) dao značajno mesto slikarstvu Boška Vukašinovića u sledećem navodu:

Vukašinović je bio oličenje uspešnog ujedinjenja suprotnosti. Na njegovim slikama spajali su se ekstrovert u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogoljudnim okružjem i istovremeni melanholični ekstrovert u osami ateleja u neobično napetoj atmosferi sumraka koji se događa usred dana, pri punom sunčevom sjaju.

Prigušeno strastan tonalitet tih slika, likovno zasnovan na spoju suprotnosti tirkizno plave i vermilion crvene - sličan onom koji sam mogao da zapazim i u delu njegovih socrealističkih savremenika, saopštavao je duboko preživljenu istinu o jednom vremenu lažne vedrine i sulude konstruktivnosti nasilne izgradnje novoga sveta. To je bila istina koju tek danas jasnije razumevamo. Tada su te slike izazivale samo nejasnu unutarnju napetost, uz osećanje da su nekako slikarski značajne. Bili su, inače, sasvim obični pejzaži, žanr scene, ređe mrtve prirode i portreti. Sve naizgled normalno. Međutim, pažnju je zaokupljala i privlačila njihova čudnovata osvetljenost, neko sasvim neodređeno doba dana - kao neko pomračeno podne. Tek dužim posmatranjem tih prizora postaje jasno da se tu uopšte i ne radi o prikazu spoljašnjeg. Bile su to, zapravo, slike unutrašnjeg sumraka svakodnevlja, što se psihičkim prostorom širi, kao neki podmuklo preteći, predapokaliptični mir. To ću, mnogo kasnije osetiti i u Antonionijevim filmovima.

U ateljeu Boška Vukašinovića definitivno sam shvatio izuzetan značaj slikara kao istraživača nemog logosa koji slikom, bez obrazlaganja, ima moć da prodre do dna suštine postojećeg”.

IzložbuDo suštine postojećegpredstavljaju sledeće slike iz Narodnog muzeja u Zaječaru: ”Jutro u Bohinjskoj Bistrici”, Bete Vukanović, ”Motiv iz Niške Banje”, Miroljuba Aleksića, ”PejzažMiloša Gvozdenovića, ”Pogled kroz otvoren prozorNikole Graovca, ”Motiv sa ČukariceBoška Vukašinovića, ”Sa DunavaOlivere Galović, ”Pred kišuiPejzažBože Ilića, ”StepeništeJovana Kukića, ”Pejzaž” (”Njive”) Radoslava Milenkovića, ”Predvečerje” (”Predeo sa crvenim nebom”) Miluna Mitrovića, ”Ugao Popovićeve i Dalmatinske ulice u BeograduĐorđa Popovića, ”Trg pred beogradskom železničkom stanicomBranka Omčikusa, ”Predeo iz KaštelaAleksandra Prijića, ”Iz okoline SokobanjeiPristaništeJefta Perića, ”Motiv sa periferije BeogradaBorivoja Stevanovića, ”Ulica Maksima Gorkog u BeograduBožidara Radića, ”Zima” (”Predeo”) Alekse Čelebonovića, ”Predeo s moraVere Ćirić, ”Primorski motivEduarda Stepančiša iGrađenje mostaiIlana Četića.

Sva dela su nastala u toku šeste decenije prošlog veka.