Lazar Stojnović

 

DECA FORMAT I LIKOVNI IZRAZ

Narodni muzej Kruševac

Oktobar 2004.

 

 

Već deset godina međunarodna dečija likovna kolonijaBiberče”, smeštena u pitomini živopisnog sela Naupare u neposrednoj blizini istoimenog manastira, jednog od bisera srpskog srednjovekovnog graditeljstva moravske škole, prima u svoje okrilje talentovane stvaraoce uzrasta od šest do dvanest godina iz mnogih krajeva naše zemlje i zemalja iz neposrednog okruženja:Republika Srpska, Makedonija, BugarskaUstanovljena na inicijativu Ministarstva kulture Republike Srbije likovna kolonija jeizrasla u ozbiljnu fomu i sadržajnoprogramski segment, čija se utemeljenost meri likovnim dometima u okviru likovnoedukativne delatnosti Narodnog muzeja Kruševac, ali i vrednostima koje proističu iz mogućnosti razmene ideja, znanja i iskustva, uspostavljanja čvršćih međusobnih kontakata kroz višednevno druženje i oplemenjivanje duha u ambijentu nesumnjivog umetničkoistorijskog značaja i potpune ekološke očuvanosti”.

U izdvojenoj iuzvišenoj atmosferidečijeg stvaralaštva ostvaruje se pod budnim okom iskusnih pedagoga tačno utvrđen program kojisledi ideju podsticanja i razvijanja kreativnih sposobnosti mališana, uvažavajući različitost nivoa likovnih potreba, princip samostalnosti u radu i individualnost izraza”. Iskusni likovni pedagozi uzimaju u obzir ličnost deteta i različite likovne sklonosti njihovog psihološ – kog sklopa(vizuelni i imaginativni, analitički i sintetički, intelektualni i ekspresivni, konstruktivni i impulsivni, grafički i koloristički)osećaju ono što se događa, osluškuju puls decei svestrano angažuju njihove skrivene kreativne potencijale u praktičnom usvajanju i proširivanjutajnilikovnog izraza. U klimi saradnje i poverenja učesnik kolonije stvara sa drugima, prima mnogostruke motivacijske podsticaje , razvija različite psihičke funkcije(opažanje, pamćenje, prosuđivanje, mišljenje, maštu, emocije, motoričku osetljivost, samostalnost, kritičnost) tokom odvijanja stvaralačkog procesa koji obuhvata problemsku situaciju, proces traženja, otkriće likovne ideje, njenu realizaciju i verifikaciju. Program kolonije zasnovan jena likovnim sadržajima drugačijim od onih koji pripadaju kontekstu nastavnih aktivnosti, što se ogleda u metodološkom pristupu koji je, poštujući osobenosti dečijeg likovnog izražavanja, usmeren na prepoznavanje i otkrivanje prave prirode deteta i njegove sposobnosti da upotrebnom konvencionalnih(blokovi, papiri, olovke, tempere, akvareli, glina) i nekonvencionalnih likovnih sredstava, iskrenošću srca i radošću otkrivanja oblikuje svoj svetudo svet, ispunjen svežinom emocija i izvornošću doživljaja.

Jubilarna izložba, kojom je obeleženo deset godina postojanja i rada Međunarodne dečje likovne kolonijeBiberče”, predstavila je izbor radova sa svih prethodnih saziva. Prikazana dela potvrdila su potencijalnu likovnost dece i pružila jasan dokaz da dete poseduje izvanredan osećaj za oblikovanje, neiscrpnu inventivnost u iznalaženju i kombinovanju linija, rešavanju problema prostora, bogatu maštu u otkrivanju fantastičnih oblika, veliku slobodu izražavanja, tačnost izvođenja i sposobnost usvajanja složenijih likovnih zadataka. Svaki rad predstavlja odraz dečijeg otkrivanja vlastitih moći konstrukcije i ekspresije, imaginacije i nemira, traženja i pronalaženja. Zbog toga treba da se pravovremeno zapaze i podstiču raznorodne kreativne mogućnosti deteta, otvori put slobodnom razvoju njegovih sposobnosti jer mali čovek, najčešće likovnim adekvatima osveštava i vizuelizuje , uglavnom skrivene, emotivne i intelektualne potencijale da bi na taj način spontano iskazao samonikli stav prema životu, prirodi, drugim ljudima i prema samom sebi. Izložbu prati informativan i dokumentaran, sadržajno bogat ali prilično nepregledan katalog koji je, čini mi se, više usmeren na promociju jednog vida muzejske delatnosti a manje na vrednosnu valorizaciju dečijeg likovnog stvaralaštva, analitičko sagledavanje postignutih rezultata, proširivanje programskih okvira i primenu savremenijih metodoloških modela edukacije. Kao da se ponovo posredno potvrdila činjenica da negde u zapećku, izvan pogleda istoričara umetnosti i likovnih kritičara, prepušteno jedino pažnji brižnih roditelja, strpljivih pedagoga i vidovitih psihologa, klija i buja dečije likovno stvaralaštvo koje velikodušno pruža odraslom posmatraču unutrašnji osmeh zaustavljenog ili tek otkrivenog vremena detinjstva. Otvorene i nepomućene zenice deteta proziru koprenu privida i laži, prevazilaze njemu nepoznate granice uobičajenih odnosa između čoveka i okruženja, provideunutrašnjim okom “ život jerdete ne gleda i ne vidi samo očima već celim svojim bićemda bi upilo ono suštinsko i odbacilo nevažno. Oslobođeno okova surove stvarnosti leti na krilima mašte u nedogledne oblasti i, bez prinude neurotičnih pritisaka odraslih, radosno sagledava i gradi svet koji istovremeno postoji i nepostoji. U tom čudesnom i bajkovitom svetu neobične obojenosti, prividne alogičnosti i neproporcionalnosti, sazdanom nepredvidivim spletom linija, ”šaranjem i šemama”, koji je u formalnom neskladu sa izmigoljivim vidovima zbilje ali saobrazan sa hirovitim putanjama mašte, ispunjen iskrenošću, nežnošću i čednošću mnogi se roditelji prepoznaju i prizivaju ostatke svoje dečije duše, duboko zapretene u porama svog vremešnog bića.

Sigurno je da dete nije umetnik ali jeste stvaralac i očigledne su razlike u strukturi kreativnog izraza između deteta i zrelog umetnika. Za razliku od odraslog čoveka dete razume i oseća više intuitivnim putem pa je njegova spoznaja/vizija sveta na neki unutrašnji način prisnija i izvornija. Jer, dete crta ono što mu je najvažnije i ono što poznaje, slika svoju mentalnu impresiju objekta a ne vizuelnu opservaciju, delo je uvek subjektivno i izraz individualnosti koja ne razlikuje stvarnost od njene predstave. Dete ne opaža oblike stvari na način odraslih, ne raspolaže činjenicama i iskustvenim spoznajama za ono što izražava jer ono polako ulazi u život, korak po korak sledi unutarnju potrebu za likovnim iskazom, njegova nevelika saznanja su obavijena maštom, emocijom , afektima i zato nema smisla vrednovati produktedečijeg stvaralaštva visoko postavljenim estetičkim kriterijima a da se, pri tom, zapostavi ličnost deteta i značaj likovnog izražavanja za njegov razvoj. Stvaralaš – tvo dece za razliku od kreativnosti odraslih “živi u nastajanju a umire u ostvarivanjui zato je ono kao ptica u letu koju je teško uhvatiti a kad je uhvatiš, nije više ptica jer je zaustavljen njen let”. Dete u procesu stvaranja bira, unosi, simbolično uobličava raznovrsne elemente svog ne-bogatog iskustva doživljavajući metamorfoze duha, kako to vizionarski primećuje F. Niče, kada se deva, simbol radinosti, preobražava u lava, znak borbenosti i na kraju postaje dete, simbol kreativnosti. Po njegovom mišljenju dete je nevinost i zaborav, stalno otpočinjanje i igra, točak koji se iz samog sebe okreće, prvi pokret, sveto kazivanje Da.

Mnogolikost fenomena dečijeg stvaralaštva opire se svođenju na pojednostavljene definicije i u svom opštem značenju sažima horizontalnu (odnos deteta prema svetu koji ga okružuje) i vertikalnu dimenziju (odnos prema izgradnji vlastitog bića). Ali, između ovih životnih determinanti rasprostire se slobodno polje igre. Igra i rad su tesno povezani, iako neistovetni, a udružuje ih dijalektička jednakost zainteresovane spontanosti i ozbiljnosti događanja koju nalazimo u kreativnom radu i u onim igrama gde ljudi nalaze sami sebe kada se igraju sa svojim slabostima, veštinom, snagom. Prava igra nije samo igra s nekim predmetom ili s određenim pravilima, nego je izazivanje čoveka da isproba svoje snage. Teško je razdvojiti kreativni rad i igru deteta. Ponekad je igra uvod u stva - ralačko reagovanje, trenutak pripreme, opuštanja, prelaza iz uobičajenih oblika mišljenja i ponašanja u njihove nove mogućnosti, a ponekad je igra i sama suština stvaralač – kog akta kada nam njen tok otkriva neku univerzalnu zakonitost ponašanja u fizičkom i duhovnom svetu. Dete se igra stvarajući i stvarajući se igra. Igra je potreba njegovog postojanja, rasta, potvrđivanja, komuniciranja, otkrivanja sveta, događaja u sebi i oko sebe. Ali i nešto drugo. Kod deteta svet igre nije svet iluzije već realnost njegovog življenja koja je satkana iz sveta stvarnosti u kojoj živi i sveta mašte. Sjedinjujući stvarnost i viziju stvarnosti u likovnom iskazu, dete dopire do dna svog bića, otvara kapije slobode i iskoračuje u prostore bezvremenog i univerzalnog.