ZDRAVKO VUČINIĆ

 

MIODRAG  ĐURIĆ- DADO

         

Moderna galerija, 2004  

 

Miodrag  Đurić, poznatiji kao Dado, pripada krugu naših najznačajnijih slikara koji žive van Srbije i Crne GoreKao retko ko predan svom pozivu, on je dugo i  živo prisutan na domaćojjoš više stranoj likovnoj sceni. Svojim delom  uspeo je da se nametne i postane nezaobilazni činioc savremene evropske umetnosti. Njegovo delovanje u kulturnom prostoru van naše zemlje (sada živi i radi u Eruvalu, zapravo, u napuštenoj vodenici omanjeg mesta na jugu Francuske), traje skoro pola veka, tačnije od 1956, kada je otišao iz naših prostora i nastavio  da živi u Parizu. U  međuvremenu se o njemu i njegovom slikarstvu malo znalo obzirom  da su nam, kada je on u pitanjudoticale samo  šture  priče. Izvesno  je, vremenom je postajao mitneka vrsta  legende. Tako je ostalo do nedavno budući da se kod nas nije pojavljivao niti je svoje radove pokazivao na tekućim izložbama. U novije doba, verovatno s prispelim godinamapočeo se povremeno vraćati i sve više boraviti u Crnoj GoriTime su se on i njegovo delo donekle približili našoj spoznaji. Ipak, i dalje je, u znatnoj meri, ostao tajna jer su mu slike, crteži i grafike, čime se sve bavio i, dabome još uvek bavi,  rasuti po svetu, po galerijama, muzejima i privatnim zbirkama, te ih je teško  pribaviti za potpunije predstavljanje. Osim na tržištu likovnih dela kojim putem su tu i tamo počeli pristizati u naše prostore,  njegovi  radovi su  mogli da se vide na ponekim, doduše  retkim izložbama koje su uglavnom bile fragmentarne, stručno neobrađene  pa se na taj način nije mogao steći pravi  uvid u  opus koji je ostvario.    

Kada je u pitanju Miodrag Đurić, za manje upućene, uputno je napomenuti da je rođen na Cetinju. Godine  1952,  završio je nekad poznatu Umetničku školu u Herceg Novom koja je  odnegovala generacije sjajnih stvaralaca čiji je doprinos  utemeljen u našu modernu umetnost. Nakon toga upisao se  na Likovnu akademiju u Beogradu. Tada je iskoristio jednu  studentsku  posetu  Parizu i tamo  svojevoljno ostao  da živi da se u tom, za njega posve  nepoznatom svetu,   snalazi  kako zna i ume.

Dado je  naslutio svoj talenat te se odlučio  na svaki oblik odricanja kako bi  razvio potencijal i dar koji je osećao. Naša sredina u to vreme nije pokazala spremnost  da prihvati njegove životne principe niti   umetnička uverenja za koja se zalagao, koja je uporno i  sa uverenjem negovao. Zbog toga je pokazivao  unutrašnju sukobljenost koju je pratilo podeljeno osećanje između stava javnosti i sopstvenog opredelenja. Gajio je neobičan duhovni diskurs koji ga je činio osobenom pojavomTome je doprinela njegova nekonvencionalna, kontradiktorna i samosvojna priroda. Neusklađen odnos prema okruženjuučinili su da Dado, dabome, uz retke pojedince iz kruga njemu bliske Medijaleostane  po strani. Bio je izolovan, na neki način skoro odbačen.

Takođe, treba   imati u vidu da    tadašnje  okolnosti nisu  priličile osetljivosti koju je  ispoljavao što znači da se kao stvaralac u našoj sredini nije mogao iskazati u punoj meri niti, pak, na sebi  odgovarajući način. Poznato je da se kulturna politika naše zemlje  u to vreme  zasnivala  na dogmi socijalističkog realizma koji njemu  nije bio blizak niti je za njega pokazivao naročitog razumevanja. On se odvažio  na neprihvatanje u domaćoj umetnosti zvanično nametnute ideologije koja je, početkom druge polovine prošloga veka, neko vreme trajala kod nas. Dado je pouzdano  tumačio umetničke pojave, pogotovo one tokove koji su bili u sferi njegove znatiželje. Znao je da proceni  okolnosti u kojima je delovaoda prosudi  svoje mogućnosti i nazre one fenomenološke konstante  bliske  osetljivosti koju je sam ispoljavao. Nastojao je da se u tom domenu što potpunije izrazi. Pokazalo se da su njegova rasuđivanja bila u skladu istinskih  stvaralačkih interesovanja kojima je težio. U tom pogledu vreme mu je dalo za pravo.

Slikarstvo Miodraga Đurića uvek iznova pobuđuje pažnju ljubitelja umetnosti, još više onih koji se bave likovnom kritikom ili teorijom umetnosti. O njemu  je pisalo niz naših  a najviše stranih pobornika njegova slikarstva. Oni su svestrano osvetlili afinitete, slikarske principe koje je sledio, izvore inspiracije pa i estetske specifičnosti  kojima je bio privržen. Njegov opus je profilisan i građen  tokom više od pet decenija, tačnije od 1956, kada se prvi put zvanično pojavio na riječkom Salonu u Galeriji lijepih umjetnosti. Od tada je, tokom dugog delovanja, kao stvaralac istrajavao  u okviru burnih vremena koja su se odvijala na svetskoj umetničkoj sceni čiji je on bio jedan od važnih, gotovo nezaobilaznih  sudionika. Kada se u tom kontekstu sagleda njegovo obimno delo onda pada u oči sva raskoš talenta, nedohvatan  raspon njegove stvaralačke potencije te i  suvereno slikarsko umeće kojim je  ovladao i, dabome, ispoljio kroz vredan i  zamašan broj ostvarenih radova.   

Bez namere da se ovom prigodom upustimo u obuhvatniju analizu slikarstva Dada Đurića, (za to nije mesto ni prilika) iznećemo u kratkim naznakama neka opažanja  koja se tiču, najpre smisla izložbe otvorene u Valjevu u tamošnjoj Modernoj galeriji, a onda u njoj  pokazane slike.

Izložba je zamišljena na posve drugačiji način u odnosu na tekuću praksu. Njen koncept je upriličen tako da se, jednim, doduše smišljeno uzetim  radomskrene pažnja na Dada kao slikara. Ali, ne samo to. Htela se istaći  svest o likovnom delu kao izdvojenom fenomenu  kao jedinstvenom, osobenom produktu umetnikova duha. Ono se na taj  način   stavlja u prvi plan. Jer, poznato je da svako delo ima svoje specifičnosti, složeni sadržajni organizam koji ga čini takvim kakvo jeste. U tim rasponima počiva i opstaje kao samostalna tvorevina sazdana u posebnom trenutku nadahnuća. Time se vraća   dostojanstvo slici koje je u novije vreme znatno poljuljano. Istodobno, ukazuje se na njen  status na važnu kurturološku komponentu koju ima i to upravo u  razdoblju u kome živimo  koje obiluje pojmovima izgubljenih vrednosti.

Nije slučajno što je za ovu priliku odabran  rad baš Dada Đurića. Organizator je imao na umu da tako smišljen  projekat  može da privuče pažnju   vrhunskim umetnikom i njemu odgovarajućim delom. Samo je na taj način  mogao da zaživi, da izdrži sud javnosti i opravda   takav način prikazivanja, odnosno, popularisanja slike.

Jednom rečju, Dadovaizložba”, takva kakva jeste, čak i jednog delazanimljiva je i  značajna. Podsticajna je jer se tiče nove metode predstavljanja umetnikadrugačijeg pristupa stvaralaštvu uopšte, te  suštinske valorizacije pojedinačnih  radova, njihovog konteksta u okviru šire produkcije. Takođe, pažnja  je upućena i  na ličnost autora pri čemu psihološki, intelektualni i svekoliki ljudski faktor, biva primaran za razumevanje  jednog u ovom slučaju, izrazito specifičnog rada nastalog na sredini druge polovine prošlog veka.

Izložena slika, nazvanaAdams Hotel”, potiče  iz privatnog vlasništvaveličine je 201x201 cm. Nastala je na prelazu iz 1977. u 1978. godinu. Ona pripada zapaženom   delu   Dadova opusa u koji je  uneo dotadašnje, skoro tri decenije  sticano iskustvo. U njoj se  stapaju neke već poznate vrednosti koje je do tada ispoljio. U isto vreme njome je  otvorio prostor za  način likovnog kazivanja znatno drugačijeg od dotadašnjeg.

Da bi bolje razumeli ovu sliku potrebno je da se namah potsetimo razdoblja koje joj  prethodilo. Ono se odlikovalo naglašenom matrijalizacijom date ideje, strpljivo formiranim, opipljivo građenim površinama. Neki put su u pitanju guste naslage pigmenata kojima je oblikovao prevashodno figuralne predstave. One su odavale utisak neobičnog, zastrašujućeg izgleda čoveka, neke vrste pomerenog, bolesnog stanja. Izobličena lica sa znacima telesnog i psihičkog poremećaja, ukazivala su na neobičnu viziju životasveta u raspadanju koji   prelazi u fazu fizičkog isčeznuća.

Od toga se malo  šta  zadržalo  u slikarstvu  koje je sledilo kome pripada platno o kome je ovde reč. Dadov se rukopis, dabome, ne posve radikalno, izmenio u gotovo svim aspektima. Sasvim su primetne  u delu  “Adams Hotel”. Odnose se, pre svega, na  način kako  koristi potez, pigmente, kako i u kojoj količini nanosi boju, kako oblikuje površine, mase i formu.

U ovoj slici nema, prepoznatljivih, gustih nanosa koji  odlikuju ranija dela. Paleta je postala svetlija, jasnija i jednostavnija. Oblici su poprimili formu lirske osetljivosti. Uprošćeni su i svedeni na prozračne, maglovite, suptilno iznijansirane, među sobom povezane površine koje se dodiruju, prelaze jedna u drugu, stapaju se i čine osobena slikovna polja. Boja je naneta lako kroz prefinjena nijansiranja od svetlog do nešto dubljeg, plavog tonaliteta.

Platno je preko sredine naznačeno  vertikalnim uzdizanjem sačinjenim od  niza komponovanih   figura. U  osnovi se razlažu  preko cele horizontalne ravni. Dva manja pasaža, u gornjem levom i desnom delu, imaju drugačiji sadržaj poput uspravljenih kubova preko kojih se u pravilnim nizovima pojavljuju linije kao neka vrsta postavljene  mreže. Dakle, skoro celo slikano polje je ispunjeno  ljudskim predstavama. U njima se naziru  poluovek, poluivotinja, nekakva obeležja koja  je teško  smestiti u indeks poznatih fenomena, poputspodoba razjapljenih čeljusti, lica koja liče na primate  i mnoštvo drugih nakaza koje ne odgovaraju ničemu što poznajemo. Izgledom deluju umrtvljeno ili uspavano, pomalo depresivno, nadnaravno, apokaliptično.

Da pomenemo još neke, gotovo, šokantne predstave, kao na primer, glave bez tela, izvitoperena lica, obizličene face, praoblike spojene u nova jedinstva, mutante, potomstapanja ili pretvaranja pojedinih delova tela u druga obličja, dečje glave zamagljenog izgleda, nejasnih crta, potom glave u grču, neizvesnom pokretu, sa izrazom bezumlja kao da su pretrpele neku veliku, nepoznatu nepogodu koja ih je nenadno zadesila, zaustavila i poremetila njihov životni tok. Svet živih i svet mrtvih bića je izmešan, izjednačen, među njima su potrvene razlike.

Ali, to u tolikoj meri ne bi bilo neobično da oblici modelovani preciznom rukom osvedočenog majstora nisu oblikovani uverljivo. Sve je to urađeno sigurno, likovno opravdano sa krajnje upečatljivom slikarskom leksikom. Taj dobro sazdan, sugestivno sročen svet, nije lako opisati, još ga je teže objasniti, dati mu prave odrednice i mesto u rasponima prepoznatljivih sadržaja. Jer, Dado, svojom imaginacijom prevazilazi sva očekivanja čak i one fikcije što izviru iz bogatih prostora mašte. On nadmašuje najsmelije, najčudnije zamisli pa i najsloženije sadržaje što ih čovek može smisliti ili mu se bilo kako na bilo koji način pomoliti u snoviđenjima. Simboličko-arabesknu, eterično-magijsku avanturu slike upotpunjuju raskošna obličja što na površinu platna izviru iz nedohvatnih prostora Dadove potsvesti. Oni se gotovo neosetno pretvaraju  u govor čulnih raspona u sklad nepojmljive  stvarnosti koja se poput sna  prepliće između života i smrti.   

U ovom višeznačnom kazivanju kao da  ima refleksija mitova  koji upućuju na verovanje da između ljudi i životinja postoji  prožimanje ili, poput dugog prirodnog razvoja vrsta, preobražaj jednih u druge.

Adams hotelne sadrži velike kontraste ili, pak, snažne ekspresivne naboje. Slika je ispunjena tajnovitim naznakama, nekim neizvesnim slutnjama. U njoj nema oštrih smenjivanja svetlih i tamnih efekata niti odveć uzbudljivih kolorističkih nanosa. Bojena gama je pojednostavljena, svedena je na obrise, gotovo čulnih naznaka. Kroz osetljive  treptaje slikanih površina ona isijava čudesnu lepotu blisku optički sazdanim vrednostima. Skoro neosetno nanošenje poteza i, shodno njimapigmenata pretapaju se u nestvarno, natprirodno, moglo bi se kazati, kosmičko prosvetlenje prikazanih oblika. Pri svemu tome, ostaje utisak neke svečane atmosfere, uzvišeneoličene u harmoniji bledo-plavih tonova, okera prigušenog inteziteta bez neposrednog i jedinstvenog izvora svetlosti

I pored toga, Dado je celom tom skupu naslikanih figura, koje ostavljaju zastrašujući izgled uspeo da udene svojevrsnu lepotu. Održao je čak  daleku  sponu  sa  prirodno datim oblicima  u bilo kojem i kakvom vidu. Kroz delimičnu ili potpunu fizičku izmenjenost spoljnih obeležja motivaputem njegove deformacije, ostvario je delo posve neobičnogvlastitog ikongrafskog i vizuelnog kazivanja. On je u znatnoj meri zanemario  relalan  kontekst slikane predstave što mu je  omogućilo  da postigne potpuniji kreativni učinak u okviru  odgovarajućih, slobodno razlaganih sadržajnih komponenti. Sem toga, Dado se priklonio  potrebi  da se slobodno upusti u svet fantastičnih predstava i prikaže ih kroz fokus svojih opažaja. Izostavljene su  odveć naglašene i uzbudljive smene ritmova. Izvesno, nemirno stanje  deo je same izglednosti slike koja se tiče primetno ispoljene slutnje, neke opore vizije koja nastaje u kontekstu izmenjenih oblika i utiska netipične atmosfere u odnosu na stvaran svet. S obzirom na to da je izostavljena  potreba da se  motiv  definiše saobrazno prirodnom izgledu, Dado je više pažnje posvetio formalnoj strukturi slikane  površine koja je u ovom delu  došla do punog izraza

Kod Dada je još od ranije uočena raskošna, izuzetno maštovita u isto vreme   neuobičajena, vlastita odrednica njegova stila. Ona se manifestovala, pre svega, kroz oblik u skali formalnih sadržaja i ostalih činioca  obeleženih ličnim znakom, ostvarenih na osobit način. Svi su ti elementi organizovani svešću čoveka koji poseduje osećaj za materiju kojom se bavi i, takođe, materijalizaciju ideje koja počiva na visokom stepenu perfekcije. Nije u pitanju samo spoljni izgled ili dublji estetski doživljaj već prostor misaonih  refleksija čiju je višeslojnu imaginaciju otežano otkrivati i pouzdano je isčitavati. U mnoštvu detalja  ne  razlikuje se sasvim ono što jeste od onoga što se vidi i naslućuje ili, pakono šta  je i kako  autor zamislio u odnosu na ono što se ispoljava, kako može de se  oseti i doživi. Taj zbir različitih aspekata Dado razvija kroz sigurne kombinacije  linija, tačaka, površina, svetlosti i senki. Pri tomcrtež je tačan, precizan, linija je otsečna, po  pravilu nemirna, prekidana, oslobođena  stroge opisivačke funkcije.  

Ovaj Dadov rad  nije rezultat nekog programski ustanovljenog koncepta već upravo suprotno. Njegovo delo je odraz spontanih koliko osetljivih doživljaja sveta koji se samo može naslutiti. U svakom pogledu u pitanju je produkt snažnog  inspirativnog naboja koji podrazumeva opciju svojevrsnih, fantastičnih  oblika pažljivo svedenih na nivo uslovne ili potrebne prepoznatljivosti uspostavljene tokom  procesa slikanja. Sadržaj njegove slike, treba to naglasitiuvek  je vezan za ljudsku figuru koja se na različite načine  smešta u prostor imaginarnih sfera. Oni se prepliću i  sa drugim elementima koji su  u neposrednoj  komunikaciji  sa idejom slike.

Kada se u celini sagleda pojava Miodraga  Đurića-Dadarazume se u kontekstu njegovog stvaralačkog trajanja te i  opusa koji je ostvario, onda dolazimo do jednog gotovo, nepobitnog zaključka a to je da je on izjednačio svoj život i svoju umetnost. Dosegao je onaj stepen angažmana koji ga je uzdigao na gotovo ispovednički nivo ispisivanja sopstvene, duboko doživljene ljudske intime koju  kazuje osobenom  jezičkom strukturom. On nastoji da izrazi energiju svog unutrašnjeg bića, nemir svoga duha koji se,  to svojim delom potvrđuje, ne može omeđiti vremenom niti prostorom. Ovim delom je, nema sumnje, još jednom potvrdio  sebe kao autora lične, individualne mitologije koja se s razlogom može dovesti u vezu  sa prostorom njegovog porekla. Zapravo,  čini se  da je za ovu, kao i mnoge druge slike, inspiraciju našao  u podneblju Crne Gore.

Urbana sredina svetske metropole umetnosti u kojoj se našao, koja ga je, ne samo fizički, polako ali sigurno odvajala od tla iz kojeg je potekaobudila je u njemu povratne emocije. Zapravo, vraćale su nam se odavno doživljene slike  prošlosti formirane u rodnom Cetinju. Često puta se prisećao tragičnih sudbina, ponekd viđenih izbliza, koje nije mogao da istisne iz pamćenja. U njegovu svest  su se, takođe, urezala pripovedanja vezana  za dramatične tokove izdvojenog dela sveta kome pripada, zapravo, za istoriju naroda  kome je vazda pretila opasnost fizičkog nestanka. Odnosi se topre svegana  rat koji je pamtio  na brojna stradanja  poznata iz istorije  koja  beleže predanja  koja je slušao. Uostalom, kao većina njegovih vršnjaka koji su videli ljudske nedaće i svekolike strahote bio je  opterećen  zastrašujućim prisustvom smrti koju je neki put, nagonski, možda  spontano, unosio u sadržaje svojih  slika. Sve se to na neki način slagalo u umetnikovoj zbilji i, dabome, poprimalo odgovarajući kontekst. S toga nije neobično što se   odrazilo kroz Dadov stvaralački  poriv, šta više, u njegovom slučaju se može smatrati  izvesnim emotivnim rasterećenjem nataloženih, psihičkih opterećenja koja su ga vremenom pritiskala.

Može se tvrditi da  mu  opus, najvećim  delom, počiva na doživljaju podneblja u kome je  nastao i počeo da spoznaje svet. Tako na primer, u kontekstu  dela koje je pružilo povod ovom osvrtu, uputno je pomenuti  karakteristične, sfumatom obavijene, osetljivim plavičastim nijansama obojene prizore koji se mogu poistovetiti    sa onim dobro znanim, teško dokučivimmediteranskim izmaglicama koje je svojedobno  zapažao  u  Herceg Novom, boraveći tamo tokom školovanja

Izložba Miodraga Đurića- Dada, i ako jednog radabudi pažnju  onih koji se na bilo koji način bave njegovom umetnošću. Jerreč je o sjajnom delu prepoznatljivih stilskih naznaka uz to    nespornih  likovnih vrednosti, čime  se  odlikuje njegov opus u celini