Aleksandar Milenković

Robert Hamerštil,  Grafike

Gradski muzej,  24. 03  - 17. 04 2005.

 

 

   Velika većina likovnh izložbi svake vrste ne zahteva nikakvu prethodnu uvertiru kojom se objašnjavaju pobude organizatora, nakane autora izloženih dela ili bilo koje pretpo-stavke vezane za izlaganje u totalu. No, s vremena na vreme iskrsne potreba da se publici približe određena saznanja iz pojedinih oblasti koje ne samo da su relevantne za bolje poimanje umetničkih eksponata već su neophodne da bi se zauzeo generalno pravilniji stav u odnosu na izložbu, autora, dela i, svakako, kvalitet primanja svih poruka koje su nam konkretnom selekcijom podastrte. Pre svega, ta mogućnost se ostvaruje prigodnim katalogom koji prati izložbu, a po sebi se razume da i prethodne najave ili kasniji prikazi iložbe u sredstvima informisanja treba da prime na sebe taj deo zadatka.

   U ovom slučaju tek post festum napis pokušava da postupi u skladu sa opisanom situacijom. Da raritet bude veći, radi se o vrlo retkom slučaju kada je potrebno da se podigne zavesa sa istorijskih činjenica i to relativno vrlo udaljenijih perioda (reda veliine od skoro pola milenijuma!). Jer, koreni zbivanja koji su postali pretekst autorovom likovnom opusu zadiru u istorijsko razdoblje koje je velikoj većini konsumenata nepo-znato. Zapravo, nisu materija uobičajenih školskih programa iz više razloga. Jedan je i to što interpretacije istoričara nisu iste… štaviše, vrlo su suprotstavljene. Otud potreba da se bar iznesu istorijska fakta koje će razložnim korisnicima dati osnov za sopstvena promišljanja i zaključke. U tom smislu, dajemo odgovarajuća tumačenja i sledstvene konotacije na ¨zadatu temu¨.  

  

                                       Recidivi terezijanske epohe

   Tri istorijska perioda ostala su u lepom sećanju vršačkih Folksdojčera. Prvi, period kolonizovanja Panonije u doba Marije Terezije trajao je dugo. Došljaci iz svih krajeva moćne imperije Habzburga zaticali su na močvarnim prostranstvima potomke autohtonog slovenskog življa iz vremena Velike seobe naroda. Nemački živalj bio je favorizovan kao konstitutivni element Carsko-apostolske imperije što im je omogućilo da uspostave naprednu zajednicu ali i dugi primat u mnoštvu entiteta. Posle Austrijsko-mađarske nagodbe 1867 g. polovina Imperije potpala je pod Peštu, što je omogućilo novim hegemonima Mađarima da Nemcima vrate ''žao za sramotu''. Ipak, kao kato-licima dali su im prednost ispred pravoslavnih Srba i Rumuna.

   Srpski živalj nije bio feudalna raja već je u graničarskim regimentama do 1867 bio pod ingerencijom Beča. Verni Dvoru, poput rimske Pretorijanske garde, ove regimente držale su u zaptu ugarske separatiste i suzbijale (inače istorijski pravednu) Mađarsku bunu 1848. godine. To će Mađarima postati razlog animoziteta prema Srbima, ali i surevnjivosti prema dojučerašnjim hegemonima Folksdojčerima

   Drugi period, od 1918. do aprila 1941. bio je pastorala... kao ravnopravni podanici Kraljevine Jugoslavije, Nemci tj. Čogleri, uživali su politička, ekonomska i ostala prava. Blagostanje dveju decenija... spokojnih i sociokulturološki uravnoteženih... udahnulo je u vršački genius loci mirodije koje će domorodac posisati sa majčinim mlekom bez obzira na nacionalnu pripadnost. Potpuno je shvatljivo što će dete sa maternjim jezikom da nauči sve lekcije i stereotipe iz istorije svoje nacije... što rezultira u maglovitom prizivanju onih vremena kada su ''njegovi'' arbitrirali u Vršcu, Banatu... a i - šire!

 

                                           Stari dobri Werschetz!

   Treći period, četvorogodišnja vladavina Trećeg rajha (istureno odelenje Banat) prikazala je Folksdojčere u punoj svetlosti svoga mentaliteta i nacionalnih aspiracija. Ipak, uprkos okolnosti da su još od terezijanske epohe po prvi put bili ''Bog i batina'', Folks-dojčeri nisu ovaj period mogli da odsanjaju onako kako su dugo čeznuli jer su ratne okolnosti onemogućile reinkarnaciju predratnih vremena koja su za njih ostala model patrijarhalne nirvane i pretpostavka zavičajne odanosti.

   Poput sunarodnika i Robert Hamerštil (1933) je tokom sedam godina dečačkog bez-brižja upio sve te agense, ali nedovoljno zreo da kao jedanaestogodišnjak sagleda mrane aspekte svega što je snašlo njegov narod. Kao i većina sunarodnika, u mnoštvu ''za i protiv'' argumenata, nije se upitao - Ko je, zapravo, kriv što je uočljivi prosperitet nemačke manjine u idealnom prirodnom okruženju i, bezmalo, idiličnom društvenom mizanscenu prekinut načinom naglim?

   Otud i naša indignacija kada se život i priključenije umetnika Hamerštila (i sličnih sudbina) želi posmatrati isključivo sa aspekta posledičnog a ne i kompleksno istoričnog. Lamentiranje o masovnim grobnicama, egzodusu, logorima i tsl. (prilikom predstavljanja umetnika na otvaranju izložbe) ne može biti u funkciji ni bolnih istina niti tumačenja autorovih katarzi ako nije iskazana i druga strana medalje, u svetlu kauzalnosti svih istorijskih činjenica.

  Zavičajna nostalgija i mladenačke traume spadaju u red najjačih i retko utoljivih ljudskih osećanja. Dečja psiha selektivno deponuje utiske iz rane mladosti, odnosno nije u stanju da ih smisaono i strukturno-morfološki precizno determiniše. Događaji se ne sagledavaju u detaljima i konkretnim predodžbama već u totalu, u izmaglici... što u likovnoj umetnosti znamo kao - sfumato. U crnobeloj grafici ovaj vid izražavanja do krajnosti je otežan. Ostaju kao nadoknada siluete, konture, sugestije, simboli, metafore i alegorije. Sasvim u skladu sa atmosferom izložbe, tmaste avetinjske siluete deluju kao da su duhovi koji izviru iz Aladinove lampe... a nju, do usijanja, neumorno trljaju nažuljeni dlanovi nostalgičnog umetnika Roberta Hamerštila

 

                                             Neizlečiva nostalgija

   Umetnikova sećanja jesu sumorni karusel istoznačnih pojavnosti. Po prirodi stvari, ne mogu ni biti bliže definisane jer potiču iz memorijskog fundusa neuništivog pluskvam-perfekta... koliko intenzivno desperatnog toliko podsvesno obezličenog do fluidnosti. Siluete antropomorfnih spodoba podsećaju na sekvence pozorišta senki... zamrznuti cr-nobeli fleš-bek nekih stvorenja u nedefinisanim situacijama i vremenu... znanih samo umetniku, ali i to vrlo uslovno. Kriptošizofrena psiha klinca otrgnutog iz toplog roditelj-skog i zavičajnog gnjezda decenijama se koprca između jave i noćne more... to potvruju siluete žena rascepljenih po uzdužnoj osovini. Autor kao da je ispao iz te utrobe...  

   Posle već, recimo, pete grafike publiku zahvata rezignacija i želja da ugleda nešto manje morbidno, a više atraktivno. Autor isijava prirodu tipičnog drogomana... hronični je zavisnik sopstvene i nacionalne sudbine. Opsesiju prošlosti ne želi da potre normal-nom egzistencijom i razvigorom plodne stvaralačke delatnosti (u Ternicu, Austrija, od 1947 naovamo) niti da pojanje istih tužbalica nadglasa instrumentarijumom svakodnev-nog realiteta.       

   U katalogu, Gerbert Frodi (direktor galerije Belvedere u Beču) uspešno analizuje feno-menologiju umetnikove depersonalizovane ekspresivnosti. ''Lišene realističkih detalja figure izgledaju još svedenije. Obojena silueta postaje neka vrsta prazne forme kojoj je potrebno da dobije sadržaj u umu posmatrača. Na ovaj način boja i oblik stiču autonom-nu moć sugestije stvarajući prostor refleksije i meditacije''.

   Retki su primeri ovako ubedljivo demonstriranog Heimweh-a tj. zavičajne nostalgije. Okolnost da ogromna većina posmatrača nije u svojim životima prošla kroz bolno isku-stvo izbeglica i logoraša, objektivno utiče na normalnu prijemčivost tematike i ovako upriličenih likovnih scena. Ostavši ispred praga normalne percepcije preostaje im da grafike osmatraju  bez meditacije tj. standardnim kriterijumima rezervisanim za ovu ka-tegoriju umetničkih dela. Srećom, maestro Robert je u odabranom žanru dostigao visok stepen artizma. Njegova dela će zbog toga više da cene estetemekeri nego široka pu-blika koja ipak lakše očitava ono što ne zahteva pojmovnu predilekciju i kratki kurs iz istorije svoje nacije i svih drugih u okruženju.

 

                                          Prekorni pogled svetaca                                    

   Tragajući za makar najmanjim nagoveštajima ljudskih fizionomija ili karakterističnih odevnih detalja, konsumenti će se kao za slamku spasa hvatati za teksturu čamovih ploča kojom je umetnik udahnjivao agens životnog u svoje anonimne, nemušte i tmaste siluete. Možda će tronutiji posmatrači u teksturi tesanih dasaka prepoznati, čak, otiske mrtvačkih sanduka na pokrovima-haljinama anonimnih mučenika?

   U kompozicionom smislu, crnobele litografije poseduju tipičnu tenziju u alterniranju svetlog i tamnog. Ušančen u ovakvom likovno-tematskom prosedeu, Hamerštil kao da izbegava upotrebu kolora. Šteta, jer sa samo tri izložene kolor-litografije očitavamo znaajne potencijale autora koji je najjači u disciplini uljanih slika... optimističkije intoniranih.

   Hamerštil je privatno studirao slikarstvo. Od 1972. Svoje radove izlagao je u Evropi, Americi, Japanu i na Bliskom istoku. Austrijska vlada dodelila mu je 1985. godine titulu počasnog profesora. Izloženi radovi plod su stvaranja od 1990. do 2002. godine. Crtaka linija je sigurna na klasično koncipiranim grafikama ali istovremeno upućuje na razmišljanje o prednostima silueta crnobelog tematskog serijala ''zavičajne nostalgije''.

   Korektna interpretacija ikoničnih fizionomija sa fresaka pravoslavnih svetaca iz ruke nemačkog katolika ostaje bez posebnih prigovora. Autor, naravno, nije svestan pogrene klasifikacije porekla korišćenih ''modela''. Teško je snaći se u mučnoj sukcesiji, odnosno u deobama svekolike JU-zaostavštine. Ipak, već ionako vrlo istanjenih živaca zbog sistematske eksproprijacije (da ne kažemo - otimanja!) vrednih nacionalnih teko-vina, bolje obavešteni Srbi će progutati još jednu knedlu kada u potpisu tih grafika pročitaju da se radi omakedonskim ikonama! Da su sve te svetačke oči ugledale svetlo polijeleja u srpskim manastirima i crkvama, zadužbinama srpskih kneževa, des-pota, kraljeva i careva, te time stekle pravo da postanu deo srpskog duhovnog, likovnog i ukupnog kulturnog nasleđa... ne treba nikoga ubeđivati.

    Ovim uočavamo dvostruku politikološku polemičnost na jednoj likovnoj izložbi. Ne možemo da izbegnemo zaključak da likovna umetnost u datim okolnostima i aranžma-nima poprima ulogu portparola određenih ideoloških i (geo)političkih struktura. Namer-nih ili slučajnih, svejedno je. U tom smislu sledi naravoučenije. Izložbe koje, hteli ne hteli, sadrže određenu geopolitičku ili specifičnu kulturološku konotaciju i samim tim dovode publiku u stanje upitanosti ili predstavljaju dezinformaciju, valja opskrbiti rele-vantnim tumačenjima i objektivnim komentarima. Rečju, pored napisa G.Frodla katalog bi bio potpuniji da je uvaženi i hvale vredni Organizator uneo makar najkraće opaske iz okvira politikološke tematike, kao i komentar u vezi sa autorovim izletom u BJR Make-doniju, odnosno u Staru Srbiju... da izvinite!

   Hoće li neko uvaženom gostu, razneženomlancmanu”, da ukaže na tu zamenu po-rekla ikona? Jer, ova zanimljiva izložba nastavlja put po zemlji, a naročito po ino-stranstvu koje nas, po vokaciji, bagateliše kao kulturno inferiorni balkanoidni etnos. A najvredniji i najaktuelniji brend svih vremena su upravo te naše bajoslovne freske kojima ceo kulturni i tehnološki razvijeni Zapad obaramo s nogu!