Slavko Matković (1948-1994)

Muzej savremene likovne umetnosti, Decembar  2005.

 

8. decembra u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu biće otvorena je retrospektivna izložba Ich bin Künstler Slavko Matković, rano preminulog subotičkog umetnika Slavka Matkovića (1948-1994), čiji je autor  Nebojša Milenković -  kustos MSLU.

Izložbu Ich bin Künstler je otvorio Nebojša Milenković, kustos izložbe.

U okviru programa otvaranja nastupio je Balint Szombathy, performansom Srednje-istočno evropsko lice posvećenom Slavku Matkoviću, i Robert G. Tilly koji je otpevao vlastitu pesmu Kapetane, moj kapetane - omaž Slavku Matkoviću.

 

 

Slavko Matković rođen je u Subotici 15. maja 1948. godine.

Osnivač umetničke grupe Bosch+Bosch i najizrazitiji reprezent strategije umetničkog nomadizma u srpskoj umetnosti druge polovine XX veka. Osnivač i urednik časopisa "Kontaktor 972" pokrenutog 1972.godine, a u saradnji sa Balintom Sombatijem 1974.godine pokrenuo je i internacionalnu reviju za umetnost "WOW".

Bavio se vizuelnom, konkretnom i tipografskom poezijom, intervencijama u prostoru i tekstu, konceptualnom umetnošću, projektima, akcijama, performansom, novim stripom, slikarstvom, autorskim filmom, mail artom... Takođe, bavio se i teorijom umetnosti i književnošću.

Umro je u Subotici 2. novembra 1994. godine.

 

 

Povodom retrospektive Muzej objavljuje luksuzno opremljenu monografiju Ich bin Künstler Slavko Matković na 300 strana sa kolor-reprodukcijama čiji je autor Nebojša Milenković.

Pored uvodne studije autora, u monografiji su objavljeni tesktovi prof.dr. Ješe Denegrija i Balinta Sombatija, obimna biografska građa o Slavku Matkoviću Nebojše Milenkovića i iscrpna bibliografija koju su priredili Olga Kovačev Ninkov i Nebojša Milenković. Promocija monografije Ich bin Künstler Slavko Matković zakazana je za 22. decembar  (13 časova) .

 

 

 

Izvod iz studije Filozofija umetnosti ili umetnost kao filozofija Nebojše Milenkovića :

 

Celokupan Matkovićev životni i umetnički slučaj primer je teze o smrti umetnosti kao završnom poglavlju iscrpljujuće i (samo)razarajuće lične drame - logičnom epilogu u kojem umetnost odnosi fizičku pobedu nad svojim tvorcem. Lišen iluzija o bilo kakvoj društvenoj funkciji koju umetnost treba ili može da ima, kao pripadnik individualne kulture, Slavko Matković je zastupnik stava po kom jedini rezultat ili svrhu umetnosti treba tražiti u samoj ličnosti umetnika, njegovim etičkim, intelektualnim, emotivnim, ukupnim životnim stavovima i idealima. Umetnika koji, svestan da se u umetnosti mora ići do kraja, život završava u tragičnim nesporazumima: sa umetnošću, vremenom u kom živi, sredinom i njenim sistemom vrednosti, vlastitom porodicom, naposletku i sa samim sobom. Svojim primerom Slavko Matković dokazuje to da ne postoji umetnost bez posledica, kao i da ne postoje posledice koje se zarad umetnosti i vere u vlastitu misiju ne mogu prihvatiti.