Milunka Mitrović

OLIVERA SMILJKOVIĆ, Slike

Kafe galerija »Terca«, 24. VIII – 24. IX 2004.

 

Organizacija Snežana-Nena Kujundžić

 

 

        I pored naglašene figuralnosti sa diskretnim prizvukom poetskog realizma, prvi susret sa slikama Olivere Smiljković ostavlja utisak jedne neobične, gotovo bukolski nepatvorene radosti. Na svoj način, u kontekstu veoma raznolike lepeze savremenih tokova slikarstva, ove slike deluju pomalo i kao naivna, već viđena realnost. Ali uprkos tome, one imponuju pre svega prisutnošću svakodnevice i iz nje onim odabranim što slikarkino oko, usput i namerno sreće i ne ostavlja je ravnodušnom. A izražavati spoljašnje unutarnjim, sugerisati detaljem moguću celinu, zariti svežinom i zaustaviti na platnu trenutak koji teče, mora se priznati da je svagda veliki izazov za slikara.

 

     Na slikama nastalim u proteklih desetak godina, izdvojenim za postavku shodno prilici i ambijentu, kod ove do sada u našoj javnosti manje poznate slikarke, uočavamo nešto što je veoma retko  u umetnosti današnjicejednu gotovo renesansnu opčinjenost i oduševljenje stvarnim životom, lepotu zbilje oko nas i u nama, koja blista iskonski čistomspontanom vedrinomNjen slikarski rukopis, sve to nenametljivo podvlači: i  čistotom boje, jednostavnošću linije, suptilnom osećajnošćuredukovanom narativnošću. Možda zbog toga, ove slike (ulja na platnu) nam se čine upečatljive, tople i prisne. Slikarka pozicionira sebe kao onoga koji sa pažnjom posmatra i beleži ono što vidi i doživljava, obasipajući svoje pejsaže, detalje, predmete, voće, cveće, polja, divlje predele i građevinesvetlošću i bojama jednostavnog postojanja. Otuda prijemčivost oku i duši ovih lepih prizora, koji su onakvi kakavi jesu, ili mogu biti viđeni u javi sna, neke nove, arkadijski srećne Zemlje. A taj san, vazda potreban čoveku, u našem je otuđenom dobu čini se, nasušniji nego ikada.

 

      Olivera Smiljković se hrabro upustila u takvu slikarsku avanturu, shodno stanju svoga duha i iskrene emocije, neprestano osluškujući iz raznih uglova spoljašnji životni realitet, birajući njegove lepše i egzotičnije strane, koje nas posebno očaravaju i tajnovitošću nerečenog.

 

Ne hajući za eksperimentalne novotarije modernista i postmodernističkih pravaca i strujanja, slikarka je išla za svojim ličnim osećajem lepog, zrelog i punog, u pejsažima pre svega. Na sličan način, ona sagledava i brojne detalje iz svakodnevnog okruženja, kao i u krupnijem planu date sakralne istorijske objekate - crkave i manastire Balkana i Mediterana. Ovakvo opredeljenje, između ostalog, omogućava da na njenim slikama otkrivamo izraz jedne nepresušno kreativne energije, autentične volje za ljubavlju i lepotom egzistencije koju živimo sada i ovde, u ovom času... Jer, gledati Oliverine suncem okupane pejsaže, arsenal sočnih plodova voća i bilja, kao i mnoge druge sa pažnjom izabrane detalje, jednostavno, znači uživati.

 

       Poruke koje bismo mogli iščitavati, svakako, opominju posmatrača da se u našem svakodnevlju, ili na putovanjima kroz nove predele, svuda nudi  jednako neiscrpna čudesnost sveta. Za onoga ko ume da gleda, to je ta radost sama po sebi - zbilja kao poezija realnosti. I ona se sa slika Olivere Smiljković osmehuje, podarujući nam optimizam izgubljenog, ili ponovo nađenog raja stvarnosti.