Bratislav Ljubišić

MARIJA KAUZLARIĆ

Galerija Braća Stamenković, 27.09-3.10.2004.

 

Vreme poparta nikada nije prošlo pogotovo što je jedan od osnivača ovakve slikarski osmišljene avanture, Dejvid Hokni, smislio da upotrebi sistemmuvinog oka”. Tako je nastala slika koja ima veliki broj iscepkanih segmenata jednog te istog oblika. Što bi se reklo, tu negde se sačini, organizuje ono što je slikano u celini. Istina, upotreba stripa, nizanje istog po istom, je u mnogome osvežilo osnovni naum da se slici udahne određena plemenitost, da postane prijatna za oko bez obzira što se bavi nečim trivijalnim, ”veoma običnim”. Tako, Roj Lihtenštajn je slikao Miki Mausa, Paju Patka, Zastave. Vorhol - zna se: konzerve paradajz supe, Koka-kolu, Merilin Monro i mnoge druge dive i divove. I tako dalje. Ono što je najvažnije jeste da se igra produžava i da postaje nepredvidiva što je cilj svake umetničke avanture. I još nešto: vrlo je bitno da se uz ideju pridružuju mnogi novi i mladi. Time nastaje ono što zovupraznik za oko”.

Marija Kauzlarić je u tom namereniju. Za nju je običan svet - recimo svet šolja za kafu što praznih što dragocenom tekućinom napitka - dovoljno inspirativan i ispunjen dramatikom da je lako pristala da se obračuna sa njim. No, rečeno i nije tako jednostavno kada se sagledaju slike. U pitanju je složeni slikarski postupak, ispunjen elementima ekspresivnog ali i geometrizovanog. Boje su svedene, no nikako ne odaju poštu sivilu i mraku. Naprtiv: u pitanju je organizacija koja se usklađuje sa predmetom, tačnije objektom i njegovom materijalnošću. Tek ukupnost naslikanog može da se procenjuje kao određena simbolika. No, kao i u svim primerima poparta, i ovde je u pitanju igra koja se zove - mislim da sam to već rekao - oda životu i večitoj igri. A to je sama umetnost i njena bit. I još nešto: to što je metod sinegdoha primenjen striktno samo podiže nivo jednostavnosti i opominje da je za dobru umetnost potrebno nešto malo i nešto mnogo. Posmatrač će odrediti sam da li je reč o talentu ili o izabranom motivu. Sve u svemu, jedna pitka i veoma šarmantna izložba koja u trenutku kada su sliku osudili na smrt, uveseljava svojom postojanošću i poezijom.

Marija Kauzlarić je rođena u Beogradu, 1970. godine. Fakultet likovnih umetnosti završila je u klasi profesora Radomira Reljića 1999. godine.

A sada reč-dve o nečemu što nije izložba a u stvari itekako jeste. Reč je o ruiniranom Narodnom UniverzitetuBraća Stamenkovićkoji je bukvalno na izdisaju. Nekada ponos sada zgrada u raspadanju potseća nedvosmisleno kako i koliko nam je stalo do kulture, obrazovanja i onog što se zove nadgradnja. Prosto je neverovatno kako je pet-šest godina otkako smo postali demokratični unišetno ono što je decenijama stvarano. Recimo samo ovo: u galeriji je toliki vonj vlage da se ne može ostati duže od pet minuta. Uz to od osvetljenja radi samo po neka sijalica. Naravno, to ćete doživeti ako pri ulasku u zgradu ne poginete od fasade koju sam bog čuva. A da sve bude paradoksalnije unaokolo sve vrvi od kafića i brze hrane. Tako vam je to kada je nacija gladna i žedna - šta mislite čega?