Bratislav Ljubišić

MIROSLAV ARSIĆ, slike

Galerija Centralnog doma Vojske SCG, septembar 2004.

 

Kada neko poput Miroslava Arsića studira istovremeno sve što se može učiti na tadašnjoj Akademiji za likovne umetnosti - slikarstvo, grafiku, mozaik - i onda specijalizuje grafiku bez obzira na svoje prethodne profesore - Ljubicu Sokić, Božu Prodanovića, Lazara Vozarevića i Marka Krsmanovića, onda je potpuno logično da se pod stare dane vrati slici sa bogatim iskustvom crtača i grafičara.

Period kada je bio zainteresovan za mašine - ne zaboravimo da je njegova srednja škola mašinska - i motociklizam: faza šlemova, je samo uticao da se Arsić zainteresuje i za materiju i da se tako približi tekovinama enformela. Naravno, između tog postupka - mislim na postupak Miće Popovića, Vere Božičković i inih, ljutih enformelista, Arsić je izabrao jednu umerenu fazu, onu u kojoj će i crtež i prostor imati svoju šansu da se pokažu i dokažu. Zanimljivo je da se on ne laća čistog asfalta već se koristi crnim materijalom koji boji pa se dolazi do paste. A asfalt nije tekovina enformelista. Kod nas veliki zagovornik njegove upotrebe je bio Đorđe Krstić. Dakle, imamo primer materijalizacije, primer crtanja i prostornog definisanja bele površine koja je onaj večiti izazov slikara i crtača: imamo primer i jedne skoro Difijevske razigranosti sa naivnim, dečjim crtežom, i imamo neku vrstu opojmljavanja sećanja. A da bi se sve to dogodilo, neophodno je da se upotrebe simboli: znaci su tu da nas, poput alfabeta, vrate u igru koju je umetnik zamislio. Prizori, Stepeništa i Meteor su ciklusi koji su pred nama. Možemo i da ih nazovemo sećanja na prošlost koju su ispitivali i mnogi drugi umetnici. Međutim, ono što pleni, jeste zadržavanje na iskustvima koja je umetnik tokom svoje umetničke prakse stekao. Ali, prošlost nije obaveza prema budućnosti, kako bi se to reklo sada u eri zanimljivih političkih sunovrata. I zato je ovo što je pred nama čin koji se može nazvati i juče i danas i sutra. Umetnik ima veštinu i lakoću brođenja kroz likovnost i smelost da se pozove na citate ali i da ih podvrgne sopstvenom vjeruju. Zato je ova izložba od onih koje se dugo pamte.

Miroslav Arsić je rođen u Požarevcu 1942. godine. Likovnu Akademiju završio je u Beogradu. Jedno vreme se bavio i pedagoškim radom. Ovo mu je dvadeset i peta samostalna izložba.