Bratislav Ljubišić

GORAN KOVAČEVIĆ

Dom omladine Beograda, 22.02 - 13. 03 2005.

 

Crteži su nastali u periodu između 1998. i 2002. godine, tokom studija Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Čedomira Vasića. Izvedeni su tušem i grafitom. Za izradu neznatnog broja crteža koristio sam emajl lak, samostalno ili kombninujući ga sa olovkom. Nakon svega mislim da je rad na njima bio dobro uložen trud. O motivima, namerama, uticajima i krajnjem ishodu, nekom drugom prilikom. Onda kada budem nadahnut za pričanje bajki ili priča poučnog karaktera. Ukratko, ne mogu uticati na to hoćete li biti zadovoljni reflektovanom slikom”, kaže u predgovoru kataloga autor Goran Kovačević. Galerija Doma omladine Beograda već tridesetak godina neguje crtež. Najčešće izlažu mladi, ali ne retko i afirmisani umetnici. Tako je na svoj način postala neka vrsta jezgra crtačkih namerenija umetnika. Istini za volju, mora se priznati da je crtež najveći otkrivalac što se krije u mislima umetnika, tj. kako misle i šta je za njih slikanje uopšte. Svi slavni slikari imali su izuzetne crteže, ali i crtači vredne slike. Poredio bih Rembranta, Rubensa, Leonarda, Direra, na primer. Naravno, ne treba preterivati i od svakog crtača očekivati začetak Renesanse ili baroka.

Što se tiče crtanja Gorana Kovačevića treba reći odmah, na početku, da se radi o izuzetnom entuzijasti, koji sve vidi kroz liniju. Takav je bio svojevremeno Stevan Knežević, takav je Dragan Lubarda, Saša Brusilovski. Za njih je linija bila sve i svja: kada bi izbrazdali belu površinu posmatrača su čekala čudesa i morao je da uloži priličan napor kako bi se snašao u ponuđenom kolopletu. I Goran Kovačević sjajno crta i što je vrlo zanimljivo, nema nikakav zazor ili strah od beline, praznog prostora. Naprotiv: i njega uvlači u priču gradi neočekivane efekte. Uostalom, to je i moć veštine crtanja, kao što je svojevremeno i pismeno bilo moć kaligrafa. Za njih se govorilo da su živopisci koji govore sa platna ili papira. Goran se igra, crta nešto neobično i zatvara misao u zagonetku. Na momente potseća na Grosa: i kod njega je belo itekako ekspresivno i znalački upotrebljeno. A nesputana linija, čas tanka i jedva vidljiva, a čas pretvorena u fleku, uspeva da bude neka vrsta ogledala ali nekih čudnih bića i predmeta. Naravno, smeštenih u čudesnom prostoru. I ako je umetnost, pogotovo crtanje, igra kako je to govorio Kant, onda je i ovde zastupljen igrač, možda sazdan po onoj Bajronovoj misli izDete Herolda”: ”Život je jedna igra pa je zato bar odigraj do kraja!”.

Goran Kovačević je rođen 15. marta 1976. godine u Zrenjaninu. Kao što je rečeno na početku, studija je završio u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Čedomira Vasića. Ovo mu je druga samostalna izložba. Dobio je nagrade za mozaik i crtež za vreme studuja.