Bratislav Ljubišić

MIOMIR JEREMIĆ

Galerija Doma omladine, 01 - 30. januar 2005.

 

Umetnost ume i može da se žestoko našali sa onim što joj je u temelju - sa realnošću. Naravno da su za to glavni krivci sami stvaraoci: njima je dovoljan i najmanji povod da se dogodi kalambur. Pesnici su izmislili parodije, satire i pantologije. Dramski pisci komedije, muzičari opet na svoj način stvaraju pošalice. Mogu to i slikari ali ne direktno - karikirajući imenjajući lik ili pojave - predele - već kompletnim odnosom prema samom delu. I ne samo prema njemu: i prema čitavoj umetničkoj praksi. Time se vreme u kojem nastaju umetnost pomenutog namerenija podvrgava ozbiljnoj kritici i analizi. Naravno, ishod se sugeriše samim tipom poetike koja je primenjena. Na primer: MIomir Jeremić izabrao je ostatke lutaka ili različitih mašinerija koje su odavno u rasturu i odbačene jer su odživele svoj vek, i njime krenuo u neobičan rad - da potseti na prolaznost i smrtnost stvari. Svojevremeno je to radio Dado Đurić: on je kao i Oskar Kokoška u svoje vreme, slikao lutke i tako izražavao svoj odnos prema svetu i zbivanju u njemu. Kasnije sličnu poetiku je imao i Stevan Knežević. I kod njega su elementi lutaka bili sastvani deo kazivanja. I Živko Đak je imao period kada su mu lutke bile omiljeni modeli. Dakle, iako nije nov, Jeremić na lep i nenametljiv način potseća i ironiše. Izložba mu se ne zove slučajnoTwilight Zone”. Način na koji je sve to prezentirao je uobičajen za izlaganje skulptura ali i objekata široke potrošnje. Dakle to je magacin koji bez obzira na očiglednu materijalnu nevrednost, izloženih objekata, promenom njihove uloge i konotacije postaje živ i vredan. Estetika pomaže u ovom slučaju da se đubrište pretvori u zamak kako bi to rekao Leonid Šejka.