Bratislav Ljubišić

MAJA SKOVRAN

Galerija ULUS-a, Mart 2005.

 

Umetnost možete prihvatiti kao igru u kojoj se pojavnost može prihvatiti kao realnost ali i vid simboličnosti. Može da zabavi, ulepša stvarnost, ali i da posluži kao neka vrsta opomene i pretnje. Tako, pojedino delo kažnjava, celina vaspitava i umiruje. Nešto kao tip ponašanja u hijerarhiji: sveštenik grdi vernika, a Bog prašta. Da li je to umetnost tako postala trajna već je nešto drugo. Možete moralisati do mile volje - potrebno je da se neko ko razume umeša i rastumači. A da li je to tumačenje tačno već je nešto drugo. Eto: Maja Skovran u katalogu, objašnjavajući svoje izloženo stvaralaštvo, kaže: ”Kontradanc ili igra, kao ovde odabranoViđenje svetasa željom za visokim stepenom moguće svesti uključuje najveći mogući broj značenja, a u idalnom slučaju sva značenja. U vreme osmišljavanja Kontradanze, ne mogu da ne primetim, verovatno zato što je to teško primetiti, morbidno potcenjivanje svih viših vrednosti, masovno osećanje besmisla i sada već aktivni nihilizam, čak i igru izmenjenu u klasičnom sadržaju. Otuda protivurečnost jedne nove kulture sa ciljem da neprestano stvara ono apslutno drugo, a koja, na kraju svog procesa, proizvodi identične i stereotipne stvari, postaje sumorno ponavljanje”.

Sve je to lepo, ali kako puki posmatrač kada stane pred slikom koja je skup fleka i crteža, uravnotežniih u ravnoj površini različitog geometrijskog oblika, da razume i tačno shvati pouku koja mu se nudi. Pred njim je na zidu lik neke žene, na primer, i to treba da bude suma mnogih značenja, istovremeno i poruka i kritka njegovog bezbrižnog podavanja besmislu. Treba da shvati i ironiju koju mu umetnik saopštava. Treba da prepozna i kulturu prethodnih vremena i da je spoji sa sadašnjim trenutkom. Mnogo toga u jednan mah. Siroti gledalac: mora da bude u čudu vasceli dan i da se oseća pogruženim što je nesposoban da prati ono što u načelu treba da mu ulepša život. I dobro je što postoje katalozi: eto mogućnost da se izbegne nesporazum. Gledalac bude prvo čitalac. Kada se naoruža potrebnim znanjem može da stane pred slikom i da mu sve bude jasno. A ono što spada u simboliku boja, što i jeste i nije mimezis, ostaje po strani. Šareniš za sebe. I tako dalje. Izložba pretenduje da bude vrsta pouke, a nikako radost oku. Pa neka i bude tako. Slikarstvo je, ako prihvatimo da je slovo istovremeno i slika, onda se čitanje uzima kao osnovno ponašanje pred slikom. Gledanje je u drugom planu.

Maja Skovran je rođena u Beogradu. Fakultet likovnih umetnosti je završila u Beogradu u klasi Stojana Ćelića, a posle diplomske studije u klasi profesora Milice Stevanović. Član je ULUS-a i LADE. Ovo joj je 28. samostalna izložba.