Bratislav Ljubišić

KRITIČARI SU IZABRALI

Likovna galerija Kulturnog centra, 10 - 24. januar 2005.

 

Ne mogu napisati ništa novo i originalno, ali mislim da to nije uzrok u suprotnosti sa voljom da pretstavim radove Biljne Klarić, Nataše Teofilović, Stevana Vukovića i svoje”, kaže u predgovoru kataloga Dragica Vukadinović. Naslov njenog izbora je Vizuelizacija i jasno je da se u suštini ona pridržavala stare ideje Paula Klea: ”Sveta dužnost slikara je da nevidljivo učini vidljivim”. Zbilja, toliko je vekova proteklo a suština definicije umetničkog dela nije izmenjena. Menja se samo postupak i pristup problemu koji se zove stvaranje umetničkog dela. Ono može da bude krajnje artificijalno, može da bude samo ideja o nečemu i da ostane bez materijalne komponente. Odsustvo materijalnosti dovodi do razgovora o umetnosti bez dela a to je tekovina tzv. Nove kritike koja je nastala sedamdesetih godina i aktuelna je i danas. Zbilja, da li je umetnik obavezan da se identifikuje sa svojim delom? Da li je njegovo stvaralaštvo iscrpljeno građenjem umetnosti i da li se svet umetničkog završava sa činjenicom koja se zove skulptura, slika, itd. Ili ako se materijalnost umetničkog dela menja i radikalno postaje stvar ili ideja o stvari znači li da se polje intelektualnog raspada i postaje puka igra u kojoj je sve dopustivo pa čak i da objekat za posmatranje i ne postoji. Tako estetika i estetsko postaje stvar istorije i daleke prošlosti a ono sada i ovde svojim promenjenim bićem preuzima dominaciju. Otprilike to je suština izbora Dragice Vukadinović. Njeni puleni su itekako zabavljeni najnovijim otkrićima kao što je fotografija i njena mnogostruka upotrebljivost, digitalna umetnost, montaža i citat literature. Naravno, nije ni to baš neki krik krikova ako se smatra novotarijom. O tome i sama Dragica Vukadinović ima kritičko mišljenje kada kaže da je već sve viđeno. Literatura je uvek inspirisala slikare kao što su pisci i naročito pesnici pošto-poto hteli da uđu u sliku i tako postanu deo meta prirode. Stevan Vuković se pita kakav je odnos istoričara umetnosti ili kritičara i umetnika odnosno umetničkog rada? Da li je taj odnos nužno samo reflektivne prirode, proizašao iz puke svesti da rad zaista postoji kao fizički objekat, kao objekat u postavci, klopka za pogled publike i čvorišna tačka u mreži kontekstualnih referenci? I može li kritičar ili istoričar da prisvoji rad umetnika i da ga proglasi svojom svojinom? Naravno da može, odgovaram jeste i to je činila nova kritika jer je njena praksa umnožavanje meta sveta i građenje realnosti koja je i izvan i u svesti i svetu.