Bratislav Ljubišić

IMPRESIJE U KVADRATU

Galerija Politika, Mart 2005.

 

Kaže narodna poslovica: kad se može onda se i bira. Tako je kolekcionar, Milan Jan, izabrao uz autore i poseban izgled slike - da bude u kvadratu. Naravno, galerija poseduje i neke druge oblike slika, ali su izložene kvadratne. Milan Jan nije tvorac, osim kao finansijer, kolekcije. Izbor je sačinila kustos galerije Biljana Amidžić i zbirka je nastajala od 1997-2004. Naravno, znalci su uvek svojim zaštitnicima bili na usluzi. Od antičkih vremena, preko renesanse, do nastajanja Luvra i nekih drugih kolekcija-muzeja princip je isti. Pegi Gugenhajm je imala beskrajno poverenja u Maks Ernsta. Alfred Bar je nazaslužniji što postoji onakav Muzej moderne umetnosti u Njujorku. I mi smo imali znalca koji je sastavljao ostavštinu za budućnost - Milan Kašanin. U njega je princ Pavle imao veliko poverenje, a Milan u neke svoje veze u Parizu. Otuda jezgro stranog odeljenja moderne umetnosti u Narodnom muzeju. Bilo je i drugih primera u našoj skorijoj istoriji i otkupljivalačkoj praksi. Na primer komisija za otkup dela umetnika koja je sporadično radila uvek je imala slobodu da državni novac uloži u određene umetnike. Otkupljena dela su odlazila u muzeje i galerije, biblioteke širom Srbije i pokrajina. Sve ostalo što nije po zbirkama i kolecijama zvaničnih institucija svakako da ima vrednost. Zato postoje i neki drugi sakupljači koji povremno pokažu svoju tajnu javnosti. To može da bude i neka ustanova kao što je toKovnica novca”, na primer. Važno je da umetnici rade i da tragovi ostaju. Svakako, nije sve jedno hoće li njihov rad da ostane nezapažen. Onda je to muzika u šumi gluvih. Ali, svako stvaralaštvo ima rizik. Recimo, kada se pomene kubizam svi se odmah sete Pikasoa i Braka. Međutim, opšte je mišljenje da je najvrediji kubista, onaj koji je najbolje shvatio kakva je problematika u pitanju, rano preminuli - u 24. godini - Huan Griž. I tako dalje.

Na izložbi u galerijiPolitikaizloženo je 26 slika, isto toliko autora. Raspon umetničkog interesovanja je priličan: od blagougodnog slikarstva - Dunjić, Dolovački, Lalić - preko ekspresivnosti jednog Trkulje i Antonovića, poparta Radomira Reljića, istoricizma Milana Staševića, do neobične fantastike Todora Stevanovića, preko Živka Đaka do nerealizma Ljubodraga Jankovića Jaleta, homoistorikusa Božidara Damjanovskog - pominjem samo neke tendencije. Utisak je o pokrivenosti dominantan. No, treba verovati da ideja kolekcionara nije bila da ima sve, zapravo: nije bila namera da sagradiNojevu barku”. To je dužnost nekih drugih. I tako valja gledati ovu izložbu: ona je izložba koja može da izazove radoznalost i da spoznaju o moći likovnosti istakne u prvi plan.