Bratislav Ljubišić

ZORAN ŽUGIĆ, slike17. 03 - 04.04 2005.

 

Fantastika po pravilu ima korene u realnosti. Ne zaboravimo: natura naturata direktno zavisi od natura naturans. Ono što je postojeće ima svu snagu i moć transformacije i prelaska u nešto drugo. Ali, osnovna materijalnost je uvek tu kao neka vrsta zakonomernosti. Da li je moguće napisati, nacrtati ili komponovati što nije viđeno, doživljeno ili se na neki način čulo? Mislim da nije i o tome su u velikoj meri vapili nadrealisti, možda najveći istraživači fantastičnog iliti kako bi se to jezikom semantike reklo - nerealizma. Ako je nešto obojeno tim je već definisana materijalnost određenog tipa. Ako se pojavio oblik onda je to znak da se nešto uvuklo u pamćenje i ne da se lako proterati u zaborav. Uostalom - zar nije psihoanaliza uzela primer sna kao posebnu vrstu pamćenja i obeležavanja nečega što je za pojedinca važno a da on toga i nije baš najsvesniji! San je umetnost krajnje individualna i neponovljiva. Više nego lična. Ona može da se preobražava, ali nikada se ne ponavlja u već jednom doživljenom obliku. Mnogi pesnici su pokušali da zapišu ono što su baš snevali, ali čim bi otvorili oči teško da bi se tačno setili. Barem je tako svoje snove i želje da ih zapiše objašnjavao Puškin. i tako dalje.

Likovna umetnost je uvek spremna da se nadmeće sa viđenim, doživljenim. Ima u njoj dovoljno moći da bude konkretna - to reči nisu i zato je knjževnost proizvoljnija. No, nastajanje i grananje oblika je nešto što izmiče kontroli. Mislim da je toga svestan Zoran Žugić i da se on u tome slaže sa Rafaelom: ”Hteo sam da naslikam Madonu u mrkom. Ali jedan zeleni ton je zahtevao drugo jednačenje i malo po malo od ideje nije ostalo ništa. Dogodila se zelena Madona. ”Tako i Žugićevi oblici i pojave plutaju po prostoru koji može biti i mora. Mogu to biti razni Neptuni i Posejdoni, korali i podvodni svet, jednom rečju. Ali može da se to prihvati kao razlaganje zvukova koji se postepeno pretvaraju u boje i oblike. Tako je i Dis pisao: ”Al begaju zvezde, ostavljaju boje”. Minucioznost postupka približava ga jednom Crnogorcu, Gvozdu. A tip fantastike je blizak recimo Odilonu Redonu i njegovoj moći da ima neobična snoviđenja. Naravno, tu je i naša likovna kolonija u Parizu sa fantastima tipa Ljube Popovića i Dada, ali i tu je i jedna Jarmila Vešović pa i Ljubica Mrkalj. I Milica Kojičić. To je otprilike prostor koji Zoran Žugić svojim delom ispunjava i sva pomenuta slikarstva na svoj način dopunjava. Sve u svemu, izložba koja je svojom svežinom i kvalitetom zabrinula ono što već deceniju sahranjuju slikarstvo.

Zoran Žugić je rođen u Beogradu, 1950. Diplomirao je 1979. godine u Ecole Nationale superieure des beaux arts u Parizu. Ovo mu je petnaesta samostalna izložba.