Zvinimir Osrečki

ZORAN ŽUGIĆ Slike

Galerija Progres

17. 03 - 04.04 2005.

 

 

 

 

          Zoran  Žugić je, i izložbom slika u beogradskoj galeriji Progres, dao na znanje likovnoj javnosti da je ogroman deo onoga što je naučio, saznao i osetio, sažeo  i usmerio u suvislo, nepredvidivo, razigrano, maštovitohalucinantno, haotično i zapanjujuće slikarstvo. Žugić se, kako bi se to reklo u krajevima odakle vuče korene, nadgornjava sa slikom. Za njega je svako platno po kojem slikajući crta ili crtajući slika, to se kod njega poklapa, novo otkriće koje predano i strpljivo  ispunjava  rafiniranom liričnošću iskazanom, uočava se to već na prvi pogled, kroz specifičan kolorit, a zatim slici utiskuje unutrašnje vreme, ono zasebno vreme slike koje, poput  zvezdanog svoda, isijava iz Zoranove nutrine, ali i iz dubine dela, podržavajući ovako ustanovljenu  autorovu vasionu.

         Unutrašnje vreme, koje Zoranove slike sadrže nalikujući odmazdi plave tišine, na poseban način čini da ova umetnička dela buduizvan vremena. Žugiću uspeva da od unutrašnjeg vremena slike sazda opipljivu materiju koju, zatim,strpljivo i uporno tke u belinu platna. U  tom vremenu slike radjaju se, pulsiraju i bujaju neki  autorovi  svetovi, najčešće  imaginarni, neretko apstraktni, ne manje halucinantni, koje nam je Žugić ustanovio i podario, a zatim  pustio da se, zajedno sa scenama koje ih čine, kreću ukoso kroz ovo vreme gazeći i utapajući  godine i puteve neme za vekove. Takvi svetovi, sa svojim otkucajima prolaznosti, posredstvom Žugićevih slika, pojavljuje se pred našim očima i ne samo da ostaju da egzistiraju tu u okruženju, nego nas, gle čuda, dozivaju i privlače k sebi  ne bismo li i sami postali deo njihovog bitisanja i zajedno, trošeći preostale sate, klijali  nesanicom.

          Ovi svetovi sa slika Zorana Žugića, poput nekog dalekog i iščezlog odsjaja zora, radjaju se i pristižu iz onog skrivenog, najnevinijeg i najtišeg dela Zoranovog bića koji  nazivamo nesvesnim. Iskrena, poštena i odistinska u meri u kojoj je to Zoranu prirodom dato, ova Žugićeva nesvesnost  dodiruje se u njemu samom, a zatim i u njegovim delimasa kosmičkom nesvesnošću oličenom  u duhu koji pripada  onima koji još nisu  ugledali svetlost dana. Sa nerodjenima. Otuda su Zoranove slike, na ovaj način sazdane, kakva je većina - neponovljive. I nepatvorene. Ove slike ne slede ništa. Ne rade ni za koga. Ne podsećaju ni na šta. Nemaju uspomena. One postoje same za sebe i po sebi. Ništa im se ne može i ne sme ni dodavati ni oduzimati. Moraju se pustiti takvima kakva jesulebdeće u prostoru i pulsirajuće umetnikovom energijom. Takve Žugićeve slike isijavaju iz svog temelja, iz svoje nutrine, takoreći iz utrobeneobično  visok umetnički sklad kao rezultat likovne promišljenosti i duhovne  uzvišenosti autora, njegovog pročišćenog emotivnog naboja, izgradjenog  intelektualnog dostojanstva i proverene umetničke mudrosti.

                   Ova platna nose u sebi nešto mnogo značajnije od puke priče ili prepoznate lepote koje se, neretko,i od slikara, i od slika danas zahtevaju i  traže, ne bi li im se ubrzao ili skratio put do kupacaKao najdragoceniju vrednost Žugićeve slike imaju  uzvišenu misao i ideju koja svetli, što reče filozof, primile su u sebe  moć i gordost crnogorskih litica, nisu uskraćene za  britak likovni  iskaz ponet iz korena  a izbrušen u svetu, niti za  poetsku viziju i misiju, usrdnost osećanja, posebnost retke vrste i,konačno, upile su karakteristike i značaj samosvojnih dela. Sadržina ovih likovnih darova  reprezentuje autora u svemu i do kraja, sa svim njegovim potencijalima i za svetlost  i za tamu. Ukorenjen u vasioni, slikar Žugić je, i flora, i fauna, i duh. On je prošlost od prapočetaka, ali i budućnost u kojoj će, ne gasne slikareva nada, čovek najzad morati postati čovekom.

                    Čini  se da je Žugić, svestan potencijala nesvesnog, na vreme osetio da je ono što je u njemu svesno, u stvari, samo fikcija i iluzija pa, možda, i obmana prouzrokovana različitim uticajima, kao uostalom i kod bilo koje  druge osobedok je ono  što se, neretko, potiskuje, dakle, nesvesnostvarno i istinsko. Sve govori da mu je to najviše pomoglo u spoznaji da poseduje redak umetnički dar za stvaranje likovnog  bogatstva i intelektualnu dubinu za dostizanje univerzalnog. Otuda se za slikara Zorana Žugića, ne bi moglo reći da samo slika.On se, to treba naglasiti, bavi slikarstvom. On stvara. Njegova su  platna sazdana. Pritom su umivena rafiniranim, gotovo sofisticiranim koloritom. Kao da je slikar želeo da nas tom prozirnom  plavom golubijom  bojom  uteši. Ali, i pored takvog doziranog, umirujućeg kolorita, Žugićeva platna do te su mere dramatična da pretvaraju realni svet u neznano more a  vremensku zbilju u ništavilo. Ruše pred sobom sve, kao  što ispred sebe sve nosi voda kojoj je dodijala brana. Posmatrač njegovih platana  stoga je doveden do stanja zapanjenosti. Zapljusnut je nevinim duhom nerodjenih i tajnovitom izmaglicom večne usamljenosti. Zatim, posredstvom platana, otkrivajući slikareve tajne, gledalac, ukoliko mu je to namera, prepoznajejednostavnost, prirodnost, nekonvencionalnost, prefinjenost, slobodu, prisnost, uzdržljivost, običnost, divotnu zakriljenosti  i transcedentnu unutrašnjost.To je uznapredovalom ljubitelju likovne umetnosti sasvim dovoljno da spozna da slike koje izlaze ispod kista ovog beogradskog slikara, školovanog u Parizupredstavljaju i novu istinu, i samostalno oživotvorenu realnost. Žugić, na taj način, izvlači svoja likovna dela  iz dosade svakodnevice, udaljava ih od malogradjanskih praktičnih potreba, lišava bezvredne lepote i prazne dekorativnosti, a zatim slike, ponovo, takoreći iz nigdine, ovenčane auromvraća pred nas sa njihovim istinskim unutrašnjim sjajem i duhovnom lepotom. Žugić na taj način nadvladava i vreme i  stvarnost. On, u stvari, čini stvarnimono što izmiče i što je najprolaznije. On kistom i bojom beleži i ovekovečuje otkucaje vremenaU tome mu sjajno pomaže zavidna crtačka veština koju na platnu pokazuje kao  izrazitu sposobnost specifičnog slikarskog bojenja. Ta žugićevska isprepletenost raznih tonova boja, ti kolopleti i klupka medju kojima dominiraju plave nijanse i brojne varijacije plave-sive boje, oplemenjuju, oduhovljavaju, oživotvorujuprosijavaju i prožimaju i slike i posmatrača. Zato to sudbinsko, dubinsko, tiho isijavanje iz unutrašnjosti kroz boje, daje Žugićevim slikama uzvišenost, iskrenost i, zašto ne, neprolaznu lepotu. Posebnu nadrealnu, metafizičku lepotu koja je, kao i većina onoga što od ovog umetnika dolazi, data s merom i sasvim  je dovoljna da, kao vizuelni sadržaj, umine i ublaži naboj, težinu, dramu, pa i tragičnost, kojima su ove slike, inače, nabijene.                  .

                     Na onim Žugićevim slikama koje se ne bi mogle u svemu podvesti pod predstavljačke ili svrstati decidirano u slikarstvo figuracije, pa čak i na onim platnima na kojima se pojavljuju figure, ali njihovo značenje nema presudan uticaj na slikama ili nije dominantna njihova uloga, nazire se slikareva potreba i, reklo bi se, sve uočljivija želja, za postizanjem apsolutne čistote slike, za isticanjem njene likovne  suštine, umetničke biti  i misaonog sižea. Čini se, da Žugić do toga dolazi pre spontano, nego sa namerom, što bi moglo da nagovesti da je ispunjen prvi uslov da  slikar najplemenitijeg  kova koji, sasvim sigurno, nije samo slikar fantastike, pristigne u likovnu muziku i obre se medju jedinstvenim  apstraktnim kompozicijama. Na jednom broju Žugićevih platana, posredstvom zvuka i tona iz boje, diskretno  se prezentuje očekivani likovno-muzički element, neko vešto slikarsko muziciranje, poput prebiranja po orguljama ili heseovske igre staklenih perli. Takvo glazbovanje  kroz boje  ima posla sa najapstraktnijom stvarnošću. Baš kao i ton. Pojavljuje se lagano i iz daleka a, ipak, iznenadno. Zatim ponire sledeći smenjivanje i pulsiranje umetnikovih doživljaja, da bi se ponovo uzdiglo i stiglo na odredište. Sve se to odigrava onako za sebe, potpuno odvojeno, kao da umetnik bojom oblikuje tečnost. Sve nekako klizi, plovi, dešava se, a opet je neuhvatljivo. Poput zvuka. Pojavi se, pa nestane. OdeStoga, ukoliko se savršenstvo ostalih formi umetnosti može meriti i odredjivati stepenom približavanja muzici, onda je jedan deo slikarstva Zorana Žugića, moglo bi se reći, na dobrom putu da ispuni taj uslov. Takva žugićevska slika sve više i sve neizbežnije postaje autorov prepoznatljivi zaštitni znak, tajnovita šifra stalno prožimaju nadrealno, metafizičko i apstraktno što, sve zajedno, ujedinjeno, izgradjuje harizmu neke posebne, žugićevske, umetničke religije. To slikarstvo, kao i njegov autor, bitišu s onu stranu svih ograničenja. Za njih ne postoji ni ova, ni ona obala, ni obe obale zajedno. Oni ovekovečuju sklad, ali kroz suprotnosti. Kroz konačno i beskonačno, vreme i večnost, čovečno i božansko, svesno i nesvesno... Ovaj slikar kao da stvara slikajući i odnapred  i odstraga, i sada i posle, i odozgo i odozdo... To sebi može da dopusti jer mu imaginacija ispunjava želju da  s jednom nogom zadje s onu stranu života. Kroz sam čin slikanja, i docnije, sa nastankom slike, Žugić  u tim predelima sebi priredjuje prvorazredno iznenadjenje sagledavajući  lice koje je čovek posedovao pre nego što se rodio. Takvo biće samo kod Žugića postoji. Ono niotkuda ne dolazi i nikuda ne ide. Nema ishodišta. Ni odredišta. Našlo se tu. Ne traži ništa. Dobija samo ono što mu slikar dodeli vezujući ga sudbinski za ishod slike. Tek tada gledalac sa njim može da podeli avanturu sa platna.

              Zahvaljujući prvenstveno svojoj prirodi, kao i činjenici da mu slikarstvo ne nosi komercijalnu oznaku, Zoran Žugić shvata, možda više nego drugi slikari, da velika dela ne mogu da  se postignu bez žrtava, da se one neminovno traže od aktera, isto  kao što slikar, neretko, ne može da  izbegne ni  promašajepa i poraze. Ali, i nedavna Žugićeva  izložba slika priredjena u Galeriji Progres u Beogradu potvrdjuje, da takva posrnuća nisu bila uzaludna, da  ih je Zoran  stoički dočekao, i da su mu poslužila da se konačno uspravi, da uzdigne duh, da stigne do stanja koje smatramo uspehom i časne i redje mogućnosti da na delu ostvaruje svetu Apolinerovu poruku po kojoj umetnost mora biti umetnost a ne imitacija.  

                   Otuda, sažmemo li sve rečeno, slike Zorana Žugića, slobodno se može reći, nose zavredjeni pečat mnogoznačnosti. Mnogoznačnostfenomen koji prati samo velika umetnička delatrebalo bi, valja to istaćireprezentativnim slikama ovog  beogradskog autora, a njih  nije mali broj, da obezbedi  život iznad ovog vremena i pobedu nad sadašnjošću. U riznici budućnosti, kvaliteti parisko-beogradskog majstora izrazitog radnog i intelektualnog potencijala, i  visoka likovna i umetnička  vrednost Žugićevog slikarskog delavišestruko će se umnožavati i deliti. Nadaleko i naširoko. Sve dalje i šire. Kako ovo vreme  bude uzmicala pred budućnošću, tako će se i Žugićevo slikarstvo odmicati od surovog i neprincipijelnog  realnog sveta i uzdizati se, istovremeno, do vrhova koji pridržavaju pijadestal na kojem se čuvaju  mesta isključivo za  ona  likovna dela što se smatraju vrhunskim umetničkim vrednostima.