Bratislav Ljubišić

ZORAN IVANOVIĆ, crteži

Galerija Progres, 25.10-13.11.2004.

 

Strast crtanja je odlika izuzetnih osoba. Kod nas, naravno i u svetu, postoje crtači koji su ostali itekako upamćeni. Recimo, crteži jednog Engra su uvek u prvom planu. I Leonardove studije konja, sada u kolekciji Vindzor, su paralela sa studijama šake Henri Mura iz iste kolekcije. Kod nas je sjajan crtač Ljubomir Ivanović - skoro da ga niko ne pamti kao slikara, a jeste bio. Crtači su bili i sjajni ratni hroničari: setimo se Petrovića i Strela, na primer. Zaljubljen u crtanje bio je i Stevan Knežević, njegove grafike su najlepša dogodovština za oko samo ako posmatrač ima vremena da potanko razgleda šta je sve ruka ovoga entuzijaste nacrtala. Strast crtanja imao je i Moma Antonović - nije slučajno napisao Branislav Petrović: ”Nacrtaj mi to, Momo!”. Strastan, skoro neurotičan crtač je i Džoja Ratković - njen jedan crtež ima preko dvadeset hiljada poteza perom. I da ne nabrajam dalje.

Pojava crtača kao što je Zoran Ivanović morala je da privuče pažnju jer se ne radi o mimetici iako je naslov izložbeSećanje na prirodu”. Istina, svako sećanje je priča za sebe. Ono što svi gledaju svako pojedinačno vidi na svoj način. Tek je sećanje posebnost. I zato ne iznenađuje što je osobenost ovog crtača ono najzanimljivije. Istina, moram priznati da kada sam onako, ad hoc, globalno video crteže u ukupnosti, nisam se mogao oteti utisku da se radi o oblicima koje je najpre inaugurisao Huan Miro, a kasnije do savršenstva razvio Živojin Turinski. Naravno, u slikama. No, pristup nacrtanom iz bliza i zagledanost su ono što je stalno suprotstavljeno. Tek onda se pojavljuju linije i elenenti kolaža. Posmatraču je pružena prilika da se opredeli - ili je za celinu ili detalje. Negde je pobednik. A pitanje, koje se po pravilu postavlja: šta je to, iz čega je proisteklo, ostaće bez odgovora. Liči isključivo na samog sebe, na motiv koji i jeste i nije prepoznatljiv. Čulno ili likovno - dakle, vizuelno, je izvan domena verbalnog iskustva i može da bude sve. To potseća na onu veštinu koju je Paul Kle zagovarao: ”Naziv slike je potpuno nezavistan od motiva s kojim je započela avantura likovnosti. Ono što će se naći na kraju ispod dela je plod raspoloženja i viđenja koje nije bilo na početku”. Tako je i sa crtežima Zorana Ivanovića.