Nenad Radić

SOBA S MAPAMA

Galerija Doma omladine Beograda, novembar-decembar 1995.

Autori izložbe: Branka Anđelković i Branislav Dimitrijević

Izlagači: Jovan Čekić, Martin Erdeš, Zdravko Joksimović, Nina Kocić, Dragoslav Krnajski, Era Milivojević, Mihael Milunović, Zoran Naskovski, Neša Paripović, Branko Pavić, Talent, Mileta Prodanović i Vera Stevanović

Poslednjih decenija svedoci smo sve učestalijih transponovanja paraumetničkih fenomena u umetničku praksu. Jedan od sve prisutnijih među njima je i fenomen mapa, tj. problem mapiranja kao mogućeg određenja ili dijagnosticiranja položaja i stanja umetnika u, i naspram realnosti. Pravilno uočavajući aktuelnost fenomena mapa, kako u estetsko-filozofskom tako i u političkom smislu, autori izložbe preuzeli su na sebe zadatak da nas kroz radove odabranih umetnika još jednom suoče sa varljivom "kontemplacijom stvari koje su daleko".

Pravougaoni prostor Galerije Doma Omladine postao je za tu priliku simulacija baroknog kabineta retkih i neobičnih mapa. Trinaest autora izložilo je svoje radove, pokušavajući da se odredi spram još jednog intelektualizovanog postmodernističkog koncepta. Po Sloterdijku "kopernikanski šok nam je demonstrirao da svet ne vidimo onakvim kakav je, nego da njegovu stvarnost moramo u mislima suprotstaviti utisku čula, kako bismo shvatili šta ja s njim" dok se "ptolomejac" kreće u pouzdanoj prevari i prividu onoga što vidi, čuje i oseća. Ako radi lakšeg čitanja prizovemo kopernikansku i ptolomejsku sliku sveta uočićemo da se kroz njih impliciraju različita polja mogućih odgovora na tematski postavljen problem mapa.

Dok se posetilac u razgledanju izložbe kreće od simulacije geografske karte, tlocrta "drevnih igara", dekapitacije "mapiranog" ljudskog mozga, i preko animalizovanih znakova za saobraćajna ukrštanja, metaforičkih, vanvremenskih "bulevara" stiže do zaleđenih, čak zazidanih svetova, postaje uočljivo da se, svesno ili ne, svako od umetnika na neki način određuje u odnosu na kopernikansko-ptolomejsku dilemu, te je uz opasnost od vrtoglavice, postalo moguće zaviriti u trinaest "mapiranih" mikro-svetova.

Ako zanemarimo sholastičku složenost tematskog opredeljenja, Soba s mapama nam pokazuje da su "umetnici ti koji pre mnogih savremenika osećaju šta je nužno potrebno civilizacijskom budžetu istine - ne zato što se bave sociološkim studijama, nego zato što vlastitim čuvstvima očitavaju kriterijume estetske suvremenosti". Mi, kao i Peter Sloterdijk možemo zaključiti da "ako nas sve ne vara, onda čula umetnika danas pre svega šalju ptolomejske impulse, govore o starim teškoćama, o neolakšanom životu, o nezamislivom, bolnom jedinstvenom, o izlasku Sunca i propasti zemlje, o zaboravljenim stvarima" .